Jedinstveni vojvođanski salaši

„Ja sam rođen tamo na salašu,
u ravnici kraj maloga rita,
ljuljali me talasi Dunava,
milovala vojvođanska žita.“

Vojvođanski salaši. Opevani u mnogim pesmama, naročito onim tamburaškim. Pominjani u mnogim našim filmovima, kao i gore napisan stih, iz kultnog filma „Salaš u malom ritu“.

Sombor je jedinstven po tome što ga okružuje čak 15 salaških naselja. Oni tipični salaši koji su zadržali izgled kakav su imali pre sto godina danas su prava retkost. Jedan od takvih je salaš nalazi se u Lugovu, vlasnika Franje Bošnjaka i udaljen je nekoliko kilometara od grada.

„Salaš je način života. Živeti na salašu treba naučiti i znati. Treba znati raditi i stvoriti novac od onoga što se proizvodi na salašu i oko salaša. Salaš vam dođe kao mala firma od koje mi živimo“, rekao je Franja Bošnjak.

Iako su salaši danas postali kuće za stanovanje koje su najsavremenije opremljene, ljudima koji tamo žive zajedničko je da su ostali tamo gde su njihovi preci živeli pre stotinu i više godina.

„Ima salaš i svojih prednosti i mana. Prednost je jer su salaši ipak izdvojeni, mir je i tišina. A s druge strane na salaš slabo ljudi dolaze, većinom svi beže u grad ili iz grada u još veće gradove, tako da je sve više praznih salaša“, izjavio je Josa Firanj sa salaša u Nenadiću.

Franja Bošnjak dodaje, „Nije to baš sve idilično kako izgleda. Duva vetar i odnosi crepove, zaveje sneg zimi. Treba sve to održavati. Ljudima koji dođu sa strane ovaj naš salašarski život izgleda idilično, ali salaš traži da se oko njega stalno nešto radi“.  .

Nekada su salaši u okolini Sombora imali škole, prodavnice čak i domove kulture. Iako su škole počele da rade još pre više od dva veka danas je većina zatvorena, jer više nema dovoljno đaka.

Nema više ni onih prepoznatljivih salaša usamljenih u atarima, okruženih bagremovim šumarcima i nepreglednom ravnicom.