Patologija jedne nacije kroz dvogled vaterpolo finala – 15. jun pre 20 godina

Finale Evropskog prvenstva u Kranju je najtužnija priča u istoriji ovog takmičenja. Na današnji dan, pre 20 godina, Srbija i Crna Gora sa jedne i Hrvatska sa druge strane su igrali za zlatnu medalju, ali su dvoboj vaterpolo majstora, divovska borba i pobeda Srbije posle produžetaka ostali u senci ponašanja pristalica hrvatske reprezentacije. Bilo je to divljaštvo, nezabaleženo u sportu kakav je vaterpolo.

Dve reprezentacije su bile smeštene zajedno sa Italijanima u hotelu Kokra na Brdu kod Kranja. U 15 dana često je bilo ispijanje espresa, kratkih prijateljskih razgovora. SCG je došla kao favorit, Hrvatska po mišljenju stručnjaka nije bila u konkurenciji za finale.

Međutim u polufinalu je Hrvatska neočekivano pobedila Mađarsku i izborila pravo na megdan sa SCG koja je protiv Rusije bila bolja u prethodnom susretu. Ni tada se atmosfera u hotelu nije promenila. Ali, oko Kokre je bilo sve drugačije. Hrvati su najavili pohod u mirni slovenački grad. Nije im bila, za razliku od građana SCG, potrebna viza.

Dan pre utakmice bilo je sporadičnih ulazaka navijača Hrvatske u hotel ali bez incidenata. Cilj je bio da se uputi poruku srpsko-crnogorskim vaterpolistima da ih na bazenu čeka teška atmosfera.

Predstavnici oba saveza, svesni mogućih incidenata, su upozorili slovenački savez i zatražili veću bezbednost kako bi se utakmica odigrala kako treba. Od toga nije bilo ništa. Hrvatski navijači su od samog jutra po gradu pravili atmosferu koja nije nagoveštavala ništa dobro. Dobar deo njihu alkoholisanom stanju je stigao do bazena, na kojem je sporadično stajalo obezbeđenje iz Slovenije, nezainteresovano da radi svoj posao.

Obe selekcije su gotovo u isto vreme stigli na bazen. Zagrevanje u zatvorenom bazenu je proticalo mirno. Igrači nisu bili ni svesni šta ih čeka. Filipović i Gocić, koji nisu bili u sastavu, su u reprezentativnoj opremi krenuli na tribine gde ih je sačekala ni malo prijateljska atmosfera. U isto vreme španski igrač Ivan Perez je pitao igrače SCG kada su kretali ka otvorenom bazenu, da li znaju šta ih čeka.

Pored betonske tribine, organizator je za potrebe takmičenja dodao dve montažne tribine na kojima je pisalo „Ulaz na sopstvenu odgovornost“. Bile su prepone i tresle su se kao posledica skakanja hrvatskih navijača.

Naše igrače su dočekali zvižduci, upaljači, pljuvačke… Sa kapuljačama su došli do svoje klupe. Ni tu nije bilo bolje. Za vreme intoniranja himni pomenuti su svi članovi porodice Vujasinović, igrača koji je odlučio da igra za SCG 11 godina ranije.

Većim delom utakmice Hrvatska je bila bolja. Nije to bio znak da na tribinama bude sportska atmosfera. Na meti je bila grupa srpskih navijača, smeštena u ćošku tribina. Tokom utakmice su prebačeni na tribinu sa novinarima. Oko bazena su bili navijači koji nisu mogli da uđu, pokušali su na silu da probiju ogradu na novinarskoj tribina. Bez uspeha.

U bazenu je došlo do kratkog prekida kada je sudija Kratohvil pogođen u glavu. Nikome nije palo na pamet da prekine susret. Hrvatska je vodila 7:4 ali je SCG do kraja trećeg dela smanjio na 7:6. Izboreni su produžetci u kojima je Šapić postigao pobedonosni gol.

Nastalo je slavlje u bazenu ali je na tribinama počeo pravi pakao. Navijači Hrvatske su gađali pobedničke igrače, nisu štedeli ni svoje. Uzalud je Šimenc pokušao sa smiri situacija. Došlo je zatim do fozičkog obračuna na novinarskoj tribini. Hrvati nisu gledali koga udaraju, napadali su i svoje novinare. Sve je stalo onog trenutka kada je jedan razulareni navijač Hrvatske dobio udarac posle kojeg je pao preko ograde na beton. Činilo se najgore, srećom težih posledica nije bilo. Najgore su prošli Aleksandar Ćirić koji je posle morao na operaciju u Beograd i Nikola Kuljača koga je baklja pogodila u glavu.

U hotelu Kokra je održana ceremonija dodele medalja. Sve je delovalo tužno, ponižavajuće, blamirajući za ovakav sport.

Reprezentacija je trebalo autobusom da se vrati u Beograd, prolazeći kroz Hrvatsku. Kako su na tribinama bili tadašnji funkcioneri vlade Boris Tadić i Goran Svilanović, organizovan je avionski prevoz. U avionu je šampione dočekao premijer Zoran Živković.

U Beogradu su isto veče održani protesti ispred hrvatske ambasade. Hrvati su otkazali igranje na turniru u Beogradu dve nedelje kasnije. Evropska federacija je kaznila HVS novčanom kaznom. Naš savez je smatrao da kaznu zaslužuju organizatori ali od toga nije bilo ništa.

Ostao je da se pamti 15.juni 2003. kao najtužniji dan u istoriji evropskih vaterpolo prvenstava.

(Politika.rs)