Godišnjica mučkog napada na JNA u Tuzli
Muslimanske snage u Tuzli, 15. maja 1992. godine, mučki su napale kolonu JNA koja se, na osnovu prethodno postignutog dogovora, povlačila iz tog grada.
Taj događaj upamćen je pod nazivom Tuzlanska kolona, a od tada je proteklo 32 godina.
Tog 15. maja 1992. godine, napadnuta je 92. motorizovana brigada JNA, koja se u skladu s prethodnim dogovorom sa vlastima Tuzle, mirno povlačila iz kasarne „Husinska buna“.
Prethodno je postojao dogovor predstavnika SR Jugoslavije i muslimanskih vlasti u Sarajevu o povlačenju JNA sa prostora Bosne i Hercegovine, zaključno s datumom 19. maj 1992. godine.
Povlačenje iz Tuzle bilo je prema tome rezultat navedenog dogovora.
U koloni se nalazilo oko 600 ljudi, starešina i vojnika tadašnje JNA, sa približno 200 vozila.
Napad su izvršili pripadnici lokalne Teritorijalne odbrane, policije, formacija „Patriotske lige“, i to upravo prilikom odlaska jedinica JNA iz Tuzle, na raskrsnici Brčanska Malta.
Prethodno, u skladu sa sporazumom o mirnom povlačenju JNA, a na osnovu dogovora komandanta kasarne pukovnika Mileta Dubajića i lokalnih vlasti Tuzle, evakuacija je trebalo da počne u 15:00 časova, ali su lokalne vlasti otvorile spor oko predaje dela naoružanja TO Tuzla.
Ispostaviće se da je to najverovatnije bio deo planiranog rasporeda zasede koloni u povlačenju.
Dogovor koji je postignut tačno je odredio rutu povlačenje kao i vreme, što je nesumnjivo trebalo da olakša zasedu.
Pošto je postignuta neka vrsta kompromisnog dogovora, evakuacija trupa JNA započela je u 19:00 časova.
Kada je poslednja trećina kolone, dolazeći iz pravca Skojevske ulice, prolazila raskrsnicu Brčanska Malta, usledila je, iz okolnih zgrada i zaklona paljba vatrenim oružjem, „zoljama“ i drugim zapaljivim sredstvima.
U eksplozijama i plamenu na licu mesta život je izgubilo više desetina vojnika, a povrede su bile tako teške da niz žrtava nije docnije bilo moguće prepoznati.
Raspoređeni snajperisti, prvo su pucali i ubijali vozače vojnih vozila da bi ih zaustavili i blokirali dalji prolaz, a potom je sledilo paljenje vozila. Ostali su bili laka meta.
Pucano je čak i sa zgrade bolnice, a duž prethodno određene rute prolaska trupa JNA, postavljene su mine, prepreke.
Prvi napad je trajao približno pola sata, da bi potom sledilo pojedinačno ubijanje ranjenih i uopšte preživelih.
Prema svedočenjima, deo ranjenih je zatim brutalno likvidiran. Tela žrtava su noću odvezena na gradsku deponiju i zatrpana buldožerom.
Prolazak kolone i napad koji je usledio prenosila je direktno lokalna televizija FS-3, a snimci su, bar deo njih, sačuvani.
Podaci o broju žrtava se razlikuju. Koliko se zna, u napadu su ubijena 54 pripadnika JNA, 78 ih je ranjeno, dok su zarobljena 44 pripadnika JNA, od kojih su petorica kasnije ubijena, a mnogi zlostavljani.
Prema navodima optužnice u koloni je poginulo 59 pripadnika JNA i civila.
Pominjane su i bitno više cifre. U spomen kosturnici u Bijeljini sahranjeno je 29 osoba, a posmrtni ostaci niza stradalih međutim nisu pronađeni.
Pročitajte još: ORIĆEVE BiH FORMACIJE SLAVKI SU UBILI MUŽA I DVE ĆERKE: Živim sama kao stablo bez grana (VIDEO)
I krv je gorela na današnji dan 1992. godine! Tuzlanska kolona još uvek čeka pravdu!
Navršila se 32. godina od napada na kolonu vozila JNA u Brčanskoj Malti u Tuzli, gde je stradalo 133 vojnika JNA, a mnogo više ih je zarobljeno, mučeno i ubijano u zatvoreništvu.
Evo priče Radislava Krstića, jednog od preživelih:
“Kad se naše vozilo našlo u blizini zgrade „Tehničkog pregleda“, na nas su muslimanske snage otvorile uragansku vatru
Čim je zapucalo, osetio sam pogodak u kuk, a kad sam se hteo sageti, pogodili su me u desnu podlakticu. Dok je trajala pucnjava, jedan vojnik pao je mrtav po meni. Vozač je bio pogođen u grudni koš i nogu. Ipak, nas je nekako izvuako do benzinske pumpe u Slavinovićima, gdje je izgubio svest.
Vidio sam kako njihovi vojnici iz rovova ubijaju vojnike koji su iskakali iz kamiona i bežali prema nekim obektima. Ležali smo u jarku sakriveni, preko oka sam vidio 15 do zuba naoružanih vojnika, koji su nam psovali majku četničku.
Gledali su kako tiho umiremo, jedan od njih je krenuo nožem prema prema nama.
Neko iz njegove grupe je dobacio: “Hajde, pusti ih, vidiš da ljidi umiru“.
Jedan je dovacio: “Zakolji četnika“.
Kleknuo mi je na grudi, uhvatio me za kosu, potom je desnom rukom izvadio pištolj, gurnuo mi cev u usta i opalio.
To mu nije bilo dovoljno, neko vreme me gledao dok umirem. Nisam mogao više da ga gledam, okrenu sam glavu, udario me tri puta u desnu stranu vilice i jednom u grudi. Kao da mi je Bog šapnuo da se napravim mrtav, odglumio sam mrtvačke trzaje i ostavili su me.
Vozač pored mene je odglumio da je mrtav i njega nisu dirali.Tu smo ostali sve dok nije došlo sanitetsko vozilo.
Pitatli su:
“Ako ima neko živ, nek se javi“.
Javili smo se pa šta nam bude. Odveli su naz do Doma za nezbrinutu decu i postavili ih oko nas – da nas ne bi snajperisti pobili.
Ostaće mi prijatno sećanje na jednog mališana koji me odozgo gledao svojim žalosnim okicama, pomilovao me po kosi i rekao mi:
“Čiko, biće sve dobro, biće sve dobro“.
Dogovor je bio da se vojska u koloni mirno povuče, međutim, muslimani su taj dogovor prekršili i napali vojsku. Ubijeno je preko 130 ljudi, a mnogo njih je mučeno na stravične načine.
Za ovaj zločin niko nije odgovarao.
