Nema pravde za ubijenog vojnika iz KIKINDE – Hrvatski zločinci uživaju na slobodi, a pravde za srpske žrtve nema ni DANAS

Raz­o­ča­ra­na sam što Tu­nić ni­je osu­đen, pre­su­da mi je vra­ti­la sve emo­ci­je i sli­ke, ka­že Je­le­na Ka­ra­no­vić, se­stra ubi­je­nog voj­ni­ka JNA Mar­ka Utr­ža­na.

Je­le­na Ka­ra­no­vić iz Ki­kin­de ima­la je 18 go­di­na ka­da je njen brat Mar­ko Utr­žan (20), voj­nik JNA, svi­re­po mu­čen, a po­tom hlad­no­krv­no ubi­jen u za­gre­bač­kom lo­go­ru Ra­ki­tje, 30. sep­tem­bra 1991. go­di­ne. Ka­da je sa­hra­njen ni­je po­ko­pa­na i na­da da će nje­gov ubi­ca Bran­ko Tu­nić, ta­da­šnji pri­pad­nik hr­vat­skih „Zen­gi”, od­go­va­ra­ti pred li­cem prav­de. Te na­de vi­še ne­ma.

– Raz­o­ča­ra­na sam što Tu­nić ni­je osu­đen za Mar­ko­vo ubi­stvo. Iz­gu­bi­li smo sva­ku na­du. Pre­su­da mi je vra­ti­la sve emo­ci­je i sli­ke. Od mo­men­ta ka­da je ja­vlje­no da je po­gi­nuo, imam uti­sak kao da sve vre­me či­tam istu knji­gu – u su­za­ma pri­ča Je­le­na Ka­ra­no­vić.

Ra­do­van, otac ubi­je­nog Mar­ka, ni­je do­če­kao po­kre­ta­nje sud­skog po­stup­ka, pre­mi­nuo je. Maj­ka Ve­ra te­ško je bo­le­sna.

– Ni­sam mo­gla da je za­šti­tim od sve­ga, sa­zna­la je sve iz me­di­ja – uz­ne­mi­re­no na­vo­di Je­le­na.

Po­ro­di­ca Mar­ka Utr­ža­na ni­je do­bi­la prav­du ko­ju je če­ka­la 33 go­di­ne. Pre­su­dom Vi­šeg su­da u Be­o­gra­du, Mar­kov ubi­ca Bran­ko Tu­nić (59) oslo­bo­đen je op­tu­žbe za to kri­vič­no de­lo, a osu­đen je u od­su­stvu na osam go­di­na za­tvo­ra zbog rat­nog zlo­či­na nad 18 voj­ni­ka JNA.

ORIĆEVE BiH FORMACIJE SLAVKI SU UBILI MUŽA I DVE ĆERKE: Živim sama kao stablo bez grana

– I moj Mar­ko je u tih 18 voj­ni­ka, ali imam in­for­ma­ci­ju da Bran­ko Tu­nić ima još 13 oso­ba na du­ši. Još ni­sam kon­tak­ti­ra­la s advo­ka­tom Du­ša­nom Bra­ti­ćem iz Be­o­gra­da. Još će­mo vi­de­ti ka­ko će­mo na­stu­pi­ti u bu­duć­no­sti. Pro­ces pred Žu­pa­nij­skim su­dom, ko­ji je, na­vod­no, su­dio u Za­gre­bu, bio je na­me­šten. Za lo­gor Ra­ki­tje tvr­de da je bio ne­ki cen­tar za obu­ku – na­vo­di se­stra ubi­je­nog voj­ni­ka.

Pre­ma sve­do­če­nju pre­ži­ve­lih, Tu­nić, ko­ji je is­pa­lio Mar­ku me­tak u gla­vu, sva­ko­dnev­no je zver­ski mu­čio i okrut­no se iži­vlja­vao nad za­ro­blje­nim voj­ni­ci­ma JNA, za­jed­no sa dru­gim pri­pad­ni­ci­ma hr­vat­skih „Zen­gi”.

Za Mar­ka u Ki­kin­di svi ima­ju sa­mo re­či hva­le. I dan-da­nas dru­go­vi po­se­ću­ju nje­gov grob na sta­rom Mo­krin­skom gro­blju.

KO JE ZAPOČEO RAT? – Istina o ratu u Bosni

– Mar­ko je bio ve­dar i na­sme­jan. Uvek je imao osmeh na li­cu i ni­ko­me se ni­je za­me­rao. I sa­da su u su­du is­pli­va­le in­for­ma­ci­je za­što je moj Mar­ko Tu­ni­ća iri­ti­rao. To je za­to što je bio na­sme­jan. Ko­li­ko god da ga je tu­kao, mu­čio, ga­sio pi­kav­ce po nje­mu, ga­zio, mo­krio po nje­mu, Mar­ko je sa­mo ću­tao – ka­že Je­le­na.

Mar­ko je slu­žio voj­sku u Lju­blja­ni, bio je mar­tov­ska kla­sa.

Do­da­je da vre­me ni­je ubla­ži­lo ra­ne u du­ši, sa­mo se na­vi­kla da no­si ve­li­ku tu­gu u sr­cu i ta­ko će bi­ti za­u­vek.

Autor i izvor: Miroslava Obadić / Politika.rs