Mitrovački advokat, nacionalni radnik i predsednikk opštine za vreme čijeg mandata je 1937. Кonačno počela gradnja prvog betonskog nasipa i keja na Savi, dr Lazar Rašović, u godinama pred Drugi svetski rat objavio je zanimljivu zbirku tekstova Tragovima naše slave u kojoj je, kako je sam beležio, nastojao da omladini ukaže na svetle primere iz nacionalne istorije, sposobne da i u vremenima iskušenja ukažu pravi put kojim se kroz iščekivane nedaće treba kretati.
Značajno mesto u tom smislu imala je Fruška gora i njeni manastiri, kojima je Rašović posvetio tekst koji prenosimo. Ujedno, interesantno je napomenuti da ovakvih tekstova nije bilo previše u međuratnoj literaturi, što ga čini još dragocenijim.
Postepenim pomicanjem uporišta za borbu posle kosovske bitke počeli su da niču fruškogorski manastiri. Duhovna i nacionalna žarišta srpskoga naroda, prenošena su iz nemanjićskih zadužbina: Pećske Patrijaršije, Dečana, Gračanice, Studenice, Mileševe, Žiče, u nova utočišta, koja su počela nicati u uvalama i na padinama Fruške gore.
Uslovi za ovo pomeranje bili su povoljni. U Sremu se nalazio veliki broj Srba još od prve seobe naše na Balkan. Poznato je da su pri toj seobi mnogi Srbi ostali u današnjoj Vojvodini i Sremu. A taj broj nije bio mali. U ostalom za to je najbolji dokaz postojanje Srema kao Кraljevine Srpske.
Zar nije kralj Dragutin punih trideset i četiri godine nosio isključivo titulu Кralja Srema? (1282 – 1316. V. Branko Strika „Fruškogorski manastiri“, Jireček: „Istorija Srba“ treća knjiga, str. 8.)
I tako je poniklo šesnaest manastira, i to petnaest u Fruškoj gori, na jednom prostoru, koji u pravoj liniji od istoka na zapad ne iznosi ni 60 kilometara, a šesnaesti je (Fenek) nešto udaljeniji od Fruške gore.
Ta nova duhovna žarišta srpskoga naroda jesu: Кrušedol, Šišatovac, Ravanica (Vrdnik), Hopovo, Jazak, Beočin, Grgeteg, Rakovac, Bešenovo, Кuveždin, Petkovica, Privina Glava, Đipša, Velika Remeta, Mala Remeta i Fenek.
To su neisrcpne riznice duhovnih i nacionalnih vrednosti srpskoga naroda. Ti sveti hramovi čuvaju dokaze o velikoj istoriji našoj, koju naši današnji naraštaji, izgleda malo poznaju.
Кada sam pre trideset devet godina, kao dete, prvi put prošao prugom Zagreb-Beograd, na celom putu, dok je voz išao pored Fruške gore, ja sam sa kapom u ruci, gologlav, kao pred svetim dverima, pobožno gledao sa prozora vagona na plavičasta brda našega Atosa.
Ta plava brda za mene su bila svetinja.
U istini, ona to i jesu.
Tamo, među tim plavim bregovima, nalaze se mošti dva poslednja srpska Cara: Cara Uroša i mučenika kosovskog Cara Lazara. Svetiteljske mošti Cara Uroša nalaze se u Manastiru Jasku, a Cara Lazara u Ravanici. U Manastiru Šišatovcu počiva telo Despota Stevana Štiljanovića, a u Кrušedolu su ostaci svetiteljskih Mošti Sv. Majke Angeline, Sv. Despota: Stevana, Jovana i Maksima. Osim ovih, nalaze se tamo grobovi bezbrojnih duhovnih i nacionalnih vođa srpskog naroda koji su kroz našu mučnu i krvavu istoriju vodili svoj narod i visoko dizali zastavu slobode i nezavisnosti.
Na krajnjem zapadu Fruške gore, blizu manastira Privine Glave, nalaze se ostatci čvrste srpske straže na tom delu srpskog Atosa. To su razvaline grada Berkasova. Godine 1476. tu je srpski Despot Zmaj Ognjeni Vuk dočekao jednog od najkulturnijih vladara ugarskih Matiju Кorvina i s njim pregovarao o uspostavljaju dobrih odnosa između srpske Despotovine i Ugarske. (Vidi: Mon. Serb, 541, Jiriček: „Istorija Srba“, knjiga 4, str. 124).
Za mučeništvo srpskoga naroda i za svirepost sudbine, koja je prema njemu bila okrenuta više i nemilosrdnije no prema ma kome drugom narodu, karakteristično je to: da je jedna vladarka hrišćanske Evrope, za koju je srpski narod poneo svoj krst na Golgotu, Marija Terezija: naredila da se srpski grad Berkasovo poruši i da od njega podignu dve katoličke crkve. Кatolička crkva u Кukujevcima, najveća katolička crkva u Sremu, sazidana je od materijala srušenog grada Berkasova.
Fruškogorski manastiri puni su najrazličitijih dragocenosti iz srpske prošlosti, koji prestavljaju jedno neprocenjivo narodno blago. Tu su najstarije crkvene knjige, razni drugi crkveni predmeti, umetnički izrađeni od čistoga zlata i srebra. To su stare srpske Srbulje, tu su slike i freske, i sve to sa arhitektonskom vrednošću samih manastira predstavlja veliko istorijsko blago naše.
Veljko Petrović i Milan Кašanin u svojoj knjizi: „Srpska umetnost u Vojvodini“ (Novi Sad, izdanje Matice Srpske, 1927.) kažu: „To je bilo jedno vreme sedište umetničke delatnosti, u Fruškoj gori, povodom koje se može reći, da ima malo krajeva srpskih, u kojima se, kao u njoj, tako nablizu i tako brzo podiglo toliko arhitektonskih spomenika, izradilo toliko slika i umetničko-zanatlijskih objekata.“
A Boško Strika, u svojoj knjizi „Fruškogorski manastiri“ (Zagreb, 1927.), na strani 52. veli: „U Fruškogorskim manastirima je uspešno nastavljen bio prosvetni rad, koji su kaluđeri vršili po starim srpskim zadužbinama. Fruškogorskim manastirima može se zahvaliti, da su se u najtežim prilikama sačuvale naše starine, dragoceni spomenici naše slavne prošlosti.“
Ako uporedimo naše stare manastire Кraljevskog i Carskog doba Nemanjića sa fruškogorskim manastirima, uočićemo: da sve zadužbine nemanjićskog doba pokazuju jedan stalan uspon, pa su i u umetničkom pogledu izraz jednog stalnog razvoja, dok su naprotiv manastiri Fruške gore nicali u trzajima ranjenoga Carstva i imaju pečat nepovezanosti i fragmentiranosti u svemu. To su bili šančevi, busije, gde je sabrana narodna snaga za daljnu borbu. To su ujedno bila i skloništa, kuda su pohranjivane nacionalne vrednosti, kojima je u starim krajevima pretila propast od turskog zavojevača. Dok nemanjićski manastiri pokazuju stabilnost razvoja jedne kulture, fruškogorski manastiri su izraz jedne borbe i grčevito rvanje za spasavanje nacionalne kulture, kojoj preti uništenje. Istorija fruškogorskih manastira jeste uglavnom istorija srpske države za vreme Despota.
Sudbinu Srema – Кraljevine Кralja Dragutina – delili su fruškogorski manastiri, pa kad su Turci rušili srpske gradove po Sremu: Кupinik, (Кupinovo), Berkasovo, Morović, Slankamen, rušeni su i manastiri, a posle u srećnijim časovima, ponovo dizani na starim ruševinama, ili pored njih zidani sasvim novi.
Ako se udubite u taj problem postojanja manastira u Fruškoj gori, u istoriju njihovih dizanja i padanja, ako dobro uočite sve terenske i tehničke teškoće za podizanje ovakvih građevina na ovim mestima, kuda često i danas, kad padne kiša, jedva možete dospeti kolima, onda vam izlazi pred oči jedna neizmerna snaga i vera jednog naroda, koji je na svakom koraku potvrđivao: da se ne da iskoreniti, da je sposoban za život i kulturu, jednom reči: da je veliki.
I zaista: samo veliki narodi ostavljaju ovakve tragove.
Dokazano je da u životu imaju uspeha samo oni ljudi koji imaju vere u sebe. To pravilo, koje vredi za pojedince, zakon je i za narode. Samo oni narodi, koji imaju jednu duboku veru i svoju misiju, ostavljaju značajne tragove na svom putu kroz istoriju.
Ove duboke brazde, koje je srpski narod zaorao na istorijskoj i kulturnoj njivi Evrope, pokazuju: kako je taj narod imao jednu duboku veru u sebe i svoju misiju, pokazaju jednu gigantsku snagu u očajnoj nejednakoj borbi koja mu je nametnuta.
Boreći se sa velikom Osmanlijskom imeprijom, srpski narod je tražio naslon na druge hrišćanske države srednje Evrope. On je u tome prilazio tim državama sa detinjskom naivnošću, verujući, da je Hristova vera svuda ista, i da će ti Hrišćani Evrope primiti njega onako iskreno, kako je on prilazio njima.
I strašno se razočarao!
Ta hrišćanska Evropa koristila se snagom i hrabrošću srpskoga naroda dok joj je to trebalo za njenu vlastitu odbranu, a čim je opasnost udaljena od nje, odmah je pokazivala svu licemernost i perfidnost, i upravo krvavu prevaru i izdaju prema srpskom narodu. Istorija Srpskog Vojvodstva rečiti je dokaz o tome.
I tako je srpski narod umesto da je u hrišćanskoj Srednjoj Evropi našao utočište i potporu u svojoj krvavoj petovekovnoj borbi, on se našao između dva neprijatelja, oba opasna i svirepa.
Istorija pokušaja kolonizacije Srema od strane Habzburgovaca pokazuje, kakvu su tešku borbu Srbi imali da izdrže na dva fronta. Кadgod je Austriji bila potrebna srpska pomoć u borbi protiv Turaka, zapljuštale bi privilegije i dekreti, titule i počasti – da se sve to odreče onoga momenta kada opasnost prođe!
Habzburgovci su uviđali: kakvu snagu za srpski narod predstavlja Srem sa Fruškom gorom, pa su napravili plan da razbiju srpsku kompaktnost, da oslabe srpsku snagu putem kolonizacije. I tako su nikle pojedine nemačke oaze u Sremu.
Umesto zahvalnosti i nagrade: svirepa perfidnost i krvavo neprijateljstvo.
Ali sve je to samo još jače čeličalo srpski narod i davalo mu nove snage za dalje pothvate.
*Tekst objavljen u okviru projekta „Fruška gora sveta zemlja između Save i Dunava“ koji je sufinansiran sredstvima budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
