Dokumentarni film o prvom balkanskom producentu

Na ovogodišnjem Festu predstavljen je dokumentarac „Botorići“ Srđana Kneževića. Ovo je film o prvom filmskom producentu na Balkanu, Svetozaru Botoriću. On je producirao više od 20 dokumentarnih i dva igrana filma. Njegov najpoznatiji film je „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ iz 1911. godine.

1995. godine, Knežević se našao u Parizu i pošto je bio u kontaktu sa Nacionalnim kinematografskim centrom dobio je priliku da uradi intervju sa Stanicom Mihajlović, Svetozarevom ćerkom. Srđan Knežević je čuo za Svetozara Botorića dok je još radio u Kinoteci.

„Ako neko bude želeo da vide na šta je ličila Srbija, kako se živelo u Beogradu pre Prvog svetskog rata kada se stvarala savremena Srbija i kada su ljudi sanjali, kao kralj Petar Prvi, da Srbija može da bude balkanska Švajcarska, treba da pogleda taj film“, istakao je Ljubomir Mihajlović, unuk Svetozara Botorića. Njegov unuk je izjavio da smatra da je film „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ pravo „srpsko blago“.

O svom dedi je rekao da je bio veliki rodoljub, domaćin i vizionar.

Mihajlović je dodao, „Odmah je shvatio kako da iskoristi kinematografiju da budućim generacijama predstavi srpsku istoriju, srpske korene. Svi smo prolazni i treba da uradimo nešto što će ostaviti trag, a najbolji trag je o našim korenima, ono odakle dolazimo i kuda idemo“.

Osnova za dokumentarac bio je razgovor Kneževića sa Stanicom Mihajlović. Nakon dve ili tri godine posle razgovora snimio je emisiju za serijal „Filmoskop“. Za ovaj serijal je iskoristio i razgovor koji je vodio sa Radenkom Rankovićem, nekadašnjim profesorom Fakulteta dramskih umetnosti. On je bio jedan od malobrojnih ljudi koji su najbolje poznavali Botorića.

Deo filma predstavlja dokumentarni materijal o ostvarenjima koje je Botorić producirao. Tu se nalaze i intervjui sa istoričarima filma i učenicama Stanice Mihajlović kao i deo razgovora sa Ljubomirom Mihajlovićem.

Botorićev sin je osuđen na 10 godina zatvora, a ćerka je sklonjena sa Muzičke akademije u Beogradu, gde je radila kao profesorka klavira. Nakon Drugog svetskog rata, komunistička vlast je proglasila Botorićevu porodicu „buržoaskom“ i oduzela im imovinu, čak im je zabranila da nađu zaposlenje.

Botorićeva ćerka je nakon svega toga morala da pobegne u Pariz i tamo je krenula da nastupa kao pijanistkinja.

Intervju je 1995. godine dala  Eriku Le Roju iz Nacionalnog kinematografskog centra koji danas nosi naziv Nacionalni centar za kinematografiju i pokretne slike i Srđanu Kneževiću.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here