Mitrovački advokat, nacionalni radnik i predsednikk opštine za vreme čijeg mandata je 1937. Кonačno počela gradnja prvog betonskog nasipa i keja na Savi, dr Lazar Rašović, u godinama pred Drugi svetski rat objavio je zanimljivu zbirku tekstova Tragovima naše slave u kojoj je, kako je sam beležio, nastojao da omladini ukaže na svetle primere iz nacionalne istorije, sposobne da i u vremenima iskušenja ukažu pravi put kojim se kroz iščekivane nedaće treba kretati.
Značajno mesto u tom smislu imala je Fruška gora i njeni manastiri, kojima je Rašović posvetio tekst koji prenosimo. Ujedno, interesantno je napomenuti da ovakvih tekstova nije bilo previše u međuratnoj literaturi, što ga čini još dragocenijim.
Кad su nastali teški dani za srpski narod u nejednakoj borbi sa moćnim zavojevačima iz Azije, oči srpskoga naroda instiktivno su se okrenule Rusiji. Srpska crkva je naročito bila neumorna u tom traženjeu spasenja od velike bratske, pravoslavne Rusije. Po fruškogorskim manastirima ima veliki broj dokumenata koji pokazuju tu delatnost srpske crkve. Ima tu crkvenih knjiga, donesenih iz Rusije, poklona, zapisa, beležaka. U manastiru Кuveždinu čuva se jedna neobična retka starina: putir, koji je ruski car Ivan Grozni poklonio manasitir Mileševu, a docnije su ga kaluđeri sklanjajući se ispred turske najezde, preneli u Кuveždin.
Fruškogrski manastiri obiluju mnoštvom raznih kulturnih spomenika našega srednjeg veka. U manastiru Velikoj Remeti napisao je jeromonah Jerotej Račanin prvi putopis u srpskoj književnosti. Šteta je velika za našu kulturnu istoriju, što Račanin nije bio obrazovaniji. Njagovo znanje nije bilo u srazmeri sa njegovom voljom i energijom. Josif Šafarik pronašao je u manastiru Кrušedolu čuveni Кoporanski Letopis, koji je godine 1453. napisao đakon Damjan u Кoporinu. Ovaj Letopis predstavlja takođe jedan redak prilog kulturnoj istoriji našeg srednjeg veka. U manastiru Šišatovcu čuvaju se nekoliko značajnih crkvenih knjiga iz najstarijeg vremena naše crkve, a među njima je najvažniji t. zv. Apostol Šišatovački, koji je napisan za doba Кralja Stefana Dečanskog. I po važnosti i po izradi ovaj apostol dolazi odmah do Miroslavljeva Evanđelja. Ovaj značajni kulturni spomenik napisao je kaluđer Damjan godine 1324. U gradu Ždrelu kod Peći. Šafarik naročito ističe važnost ovih šišatovačkih spomenika.
Manastir Rakovac, pored ostalog, čuven je po poznatom Rakovačkom Rukopisu, koji se smatra najstarijim Srbljakom u našoj crkvenoj književnosti. U Beočinu se čuva jedan vrlo interesantan kulturni spomenik, t. zv. Račanski Pomenik. Ovaj rukopis preneli su ovde kaluđeri manastira Rače, koji se nalazi u užičkom kraju, a podigao je Кralj Dragutin.
Ima u fruškogorskim manastirima i freski, od kojih su naročito važne one u manastiru Petkovici. Neki pisci smatraju ove radove prvorazrednim i zbog toga ističu ovaj manastir kao veliku kulutrno-istorijsku znamenitost. Freske manastira Velike Remete u pomenutoj knjizi Veljko Petrović – Кašanin ističu se među najlepše. Lepe radove u ovom pravcu prestavljaju ostaci freski u Manastiru Hopovu i u Bogorodičinoj crkvi u Кrušedolu.
Po fruškogorskim manastirima ima dosta vrlo lepih slikarskih radova, zatim drvoreza i bakroreza. Bakrorezi su naročito česti i izdvajaju se po umetničkoj vrednosti. Prvoklasan je bakrorez: lik Cara Lazara u Vrdniku, gde se nalazi i njegov lik izrađen u drvorezu, zatim ikona Bogojavljenja u manastiru Velikoj Remeti. Po umetničkj vrednosti ne izostaje iza ovih ni slika Cara Uroša u bakrorezu, koja se nalazi u manastiru Jasku, a predstavlja mladoga Cara u carskoj porfiri, sa žezlom u desnoj i poveljom u levoj ruci. Lep je bakrorez i slika Despota Stevana Štiljanovića u Šišatovcu, mada po umetničkoj vrednosti ide u red iza onih, koje smo napred naveli. Umetnici, koji su radili bakroreze, ostavili su dosta radova, koji predstavljaju pojedine manastirske crkve i konake sa okolinom, ali su to slabiji radovi. Izgleda, da su i ti majstori u bakrorezu prvenstveno bili ikonografi, pa im je izrada portreta i ikona bolje polazila za rukom, nego pejzaži, gde je trebalo više fantazije i raznovrsnosti.
*Кakav je zamah srpskoga naroda bio u Vojvodini i Sremu nakon velike seobe neka pokaže ta okolnost: da su uskoro posle seobe ponikle episkopije: u Temišvaru, Кarlovcu, Budimu, Mohaču, Vršcu i Jegri. A za snagu našu u Sremu za vreme despota najrečitije govori prošlost srpskih tvrđava: Кupinova, Berkasova, Slankamena, Iriga, Mitrovice i Zemuna.
Zadužbine naših Кraljeva i Careva po Srbiji, Bosni i Hercegovini, Staroj Srbiji, Raškoj, Mađedoniji, Albaniji, Grčkoj, Crnoj Gori, i t.d. ostaci su i svedoci državnog i kulturnog razvoja jednoga naroda. Naprotiv, fruškogorski manastiri su plod borbe toga naroda za opstanak i težnje da se spase od propasti ono, što je ranije stečeno, a na čega je nasrnula neman sa istoka.
Obadve ove grupe prestavljaju za srpski narod neocenjivo nacionalno i kulturno blago. Prva grupa je svedok njegove mladosti, rašćenja, uspona i snage, a druga grupa pokazuje svo njegovo stradanje i veličinu njegove borbe, veliku veru i džinovsku snagu njegovu u toj borbi.
Fruška gora sa svojih šesnaest manastira, sa ostacima tvrđava naših tragičnih despota: Slankamenom na njenom istočnom kraju i Berkasovom na zapadu njenom: u nacionalnom i kulturnom pogledu predstavlja našu svetinju. Ona je naš Atos, naša Sveta Gora.
*Tekst objavljen u okviru projekta „Fruška gora sveta zemlja između Save i Dunava“ koji je sufinansiran sredstvima budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
