Dve decenije od pogroma nad Srbima na Kosovu i Metohiji

Etnički motivisana erupcija nasilja Albanaca nad kosovskometohijskim Srbima, izazvana je, osim strahovitom mržnjom, medijskom kampanjom koja je prikazivala da su albanski dečaci navodno naterani u Ibar. Izveštavanje albanskih medija bilo je tendenciozno i sasvim neistinito.

Tokom svojevrsne „Kristalne noći“, kako se izrazio jedan od zvaničnika KFOR, marta 2004, nad Srbima, njihovim domovima, imovinom, svetinjama i spomenicima, sa Kosova i Metohije proterano je, koliko se zna, 4.012 Srba.

Posledica je bilo trajno proterivanje. Znatan deo žrtava bili su nedavni povratnici, uglavnom iz 2003.

Martovski pogrom 2004, bio je zapravo drugi veliki pogrom koji su lokalni Albanci počinili nad Srbima Kosova i Metohije u novijoj istoriji, posle onog po agresiji NATO-a na Srbiju, odnosno SRJ 1999. Tokom juna 1999. godine izgnano je, u prisustvu međunarodnih vojnih snaga, približno četvrt miliona Srba i drugih nealbanaca.

Tokom nasilja na KiM 17. i 18. marta 2004. ubijeno je najmanje 27 osoba, od kojih 16 Srba, dok je 11 Albanaca život izgubilo u obračunu s pripadnicima međunarodnih snaga bezbednosti.

Dan uoči utapanja dečaka u Ibru, 15. marta 2004, iz automobila je, u Čaglavici, ranjen osamnaestogodišak Jovica Ivić.

Sutradan 16. marta, društva veterana takozvane OVK organizovala su demonstracije zbog privođenja pojedinih ratnih zapovednika kosmetskih Albanaca, osumnjičenih za ratne zločine. Tokom prethodnog meseca, februara, uhapšena su četvorica. Procenjuje se da je demonstriralo 18.000 lica.

U utorak 16. marta 2004. u kasnim noćnim satima mediji u Prištini javili su da su trojica dečaka, kosmetskih Albanaca, starosti 8, 11 i 12 godina, smrtno stradali utopivši se u Ibru, u selu Čabra, nedaleko od Zubinog Potoka. Kako je tada javljeno dečaci su bežali pred srpskim napadačima, što se navodno dogodilo tog dana.

Predstavnik UN Niraj Sing, portparol policije, izjavio je tim povodom, da nisu pronađeni dokazi da su Srbi odgovorni za utapanje albanskih dečaka. On je pritom razjasnio da je dečak, navodni svedok, bio pod pritiskom novinara Albanaca koji su ga usmeravali šta da govori. Pritom se njegova verzija suštinski razlikovala onog što su drugi takođe prisutni tvrdili.

Tokom naredna dva dana na Kosovu i Metohiji dogodila se erupcija etnički motivisanog nasilja. Masovna okupljanja, koja su možda u početku bila i sponatana, ubrzo su preusmerena protiv Srba, njihovih domova, svetinja i spomenika.

Oko podneva, 17. marta, vise hiljada lokalnih Albanaca prešavši most na Ibru put severnog dela Kosovske Mitrovice, napalo je tamošnje Srbe. Započela je pucnjava. U gradu su bili vidni Albanci sa automatskim oružjem. Pripadnici međunarodnih snaga bezbednosti upotrebili su suzavac i šok bombe.

U popodnevnim satima javljeno je da je sedam osoba poginulo, četiri Albanca i troje Srba, a više od 200 je ranjeno u Kosovskoj Mitrovici. Potvrđeno je da su Srbi ubijeni snajperskim oružjem iz južnog dela grada. Povređeno je i 11 francuskih pripadnika KFOR.

Usledili su napadi na Srbe u nizu mesta širom Kosova i Metohije, u Lipljanu, Obiliću, Zubinom Potoku, Lapljem selu, Čaglavici. Procenjuje se da je više od 50.000 Albanaca učestvovalo u pogromima 17. marta.

Više hiljada Albanaca, prema pojedinim navodima njih čak 12.000, napalo je Srbe u Čaglavici, južnom predgrađu Prištine, negde posle 13 časova. Snajperom je u tom mestu ranjeno deset osoba srpske nacionalnosti. Srpske kuće su paljene. Pripadnici KFOR iz Švedske, Norveške i Finske, koji su držali taj sektor, intervenisali su protiv nasilnika. Imali su pritom 16 povređenih.

Tokom popodneva pripadnici KFOR i UMNIK, evakuisali su Srbe iz Čaglavice i drugih sela u tom pojasu.

Paralelno, napadnuti su Srbi preostali u Prištini, u naselju „Ju program“. Stanovi su blokirani, prizemlje zapaljeno, na Srbe je pucano, napadani su hladnim oružjem. Skandirano je takozvanoj OVK i otvoreno pozivano na ubijanje Srba. Pripadnici KFOR, uglavnom irska formacija, nakon višečasovne intervencije, evakuisali su tamošnje Srbe. Huligani su se potom usmerili na lokalnu crkvu Hrista Spasa, koju su demolirali i zapalili.

Tokom večeri usledili su napadi na crkve i manastire. Zapaljena je, osim brojnih srpskih domova širom Kosova i Metohije, i Bogorodica Ljeviška u Prizrenu, kao i Bogoslovija i Saborna crkva Svetog Georgija u tom gradu. Uništeni su Manastir Svetih Arhangela i Crkva Svetog Spasa. Obe srpske crkve u Kosovu Polju su takođe zapaljene.

U Lipljanu su ubijene četiri osobe srpske nacionalnosti. Kuće Srba su masovno paljene. Napadnuti su i oni koji su pokušali da se sklone u lokalnu crkvu. I u toj varoši pripadnici KFOR nastojali su da evakuišu Srbe.

Pogrom je istovremeno trajao širom Kosova i Metohije. Sve srpske kuće u selu Svinjare kod Vučitrna, spaljene su. U Peći je napadnuta i kancelarija UN, kao i obližnje kuće Srba povratnika u naselju Belo Polje.

Posebno teška bila je situacija u Prizrenu. Lokalne srpske kuće i crkveni objekti napadnuti su, uključujući drevnu Bogosloviju Svetih Ćirila i Metodija, zadužbinu Sime Igumanova, koja je zapaljena. Jedna osoba je poginula u požaru. Brojni su pretučeni. U Prizrenu je uništeno, spaljeno, 56 srpskih kuća i pet crkava, među njima i Bogorodica Ljeviška, sa neprocenjivim kulturnim i istorijskim nasleđem. Demolirani su i zapaljeni svi objekti Srpske crkve u Prizrenu, Crkva Svetog Spasa, Crkva Svetog Georgija, hramovi posvećeni Svetom Kirijaku i Svetom Nikoli, kao i manastir Svetih Arhangela kod Prizrena. Lokalni KFOR, sastavljen od Nemaca, nije intervenisao.

U večernjim satima portparol UMNIK Derek Čepel, izjavio je da je nasilje na Kosovu bilo unapred planirano. Ponovo je pritom naglasio da su optužbe da su albanski dečaci u Ibru u selu Čabra stradali bežeći od Srba, što je bio izgovor za pogrom nad Srbima, neosnovane.

Pogromi su nastavljeni i sutradan 18. marta. U ranim popodnevnim satima objavljeno je da je glavnokomandujući Južnog krila NATO, admiral Gregori Džonson, preuzeo komandu nad KFOR-om i odobrio razmeštanje dodatnih snaga.

Ibrahim Rugova, tada na položaju takozvanog predsednika Kosova, pozvao je međunarodnu zajednicu da hitno donese odluka o nezavisnosti Kosova.

Napadi, paljevine i pljačke nastavili su se u Uroševcu, Plemetini, Ugljarima, Kosovskoj Mitrovici. Javljeno je da u mestu Oblić, severozapadno od Prištine, više nema Srba.

U večernjim satima zapaljena je crkva Svetog Save u Kosovskoj Mitrovici. Zapaljena je crkva Svetog Nikole u Prištini. Albanski ekstremisti bacili su bombe na stanice policijske službe u Lipljanu i Obiliću.

Monahinje manastira Devič evakuisane su od strane danskih pripadnika KFOR, pošto je najmanje 1.000 naoružanih Albanaca okružilo manastir koji je opljačkan, razoren i zapaljen.

Oko 22 sata zapovednik Južnog krila NATO-a Gregori Džonson izjavio je da nasilje koje ne prestaje na Kosovu ukazuje na postojanje organizovanog obrasca.

Sutradan, Džonson je ocenio da je masovno nasilje koje traje na Kosovu „etničko čišćenje“.

Uveče, 19. marta predstavnik UNMIK Derek Čepel saopštio je da je u sukobu na Kosmetu, tokom prethodna dva dana, poginulo 28, a povređeno više od 600 lica.

U ponedeljak 22. marta, u večernjim satima, Derek Čepel objavljuje da su uhapšena 163 lica zbog podmetanje požara, pljačke, ubistava i drugih krivična dela tokom, kako se izrazio „međuetničkih“ sukoba na Kosovu. Rečeno je da je, prema procenama, 51.000 osoba učestvovala u 33 pojedinačna događaja.

Po Čepelu, 28 lica iz obe zajednice je poginulo, a 870 je povređeno. Kako je rekao, napadači su spalili ili digli u vazduh 30 srpskih crkava, oštetili 11 crkava i manastira i uništili 286 kuća. U neredima su uništena i 72 vozila UN.

Ukupno, tokom pogroma nad Srbima na KiM 17. i 18. marta 2004. ubijeno je najmanje 27 osoba, od kojih 16 Srba. Povređene su stotine Srba, kao i desetine pripadnika međunarodnih snaga koji su se sukobili s lokalnim albanskim ekstremistima štiteći napadnute, njihove domove, imovinu, svetinje i spomenike.

Tokom pogroma porušeno je koliko se zna 935 srpskih kuća i zapaljeno 35 verskih objekata, uključujući 18 spomenika kulture, među kojima i drevna crkva Bogorodice Ljeviške, sa početka 14. veka. Prva liturgija u njoj služena je tek šest godina kasnije.

Devastacija i tragovi požara nisu sasvim otklonjeni. Godine 2006. stavljena je na listu spomenika pod zaštitom UNESKO. Bogorodica Ljeviška, bila je episkopsko središte srpske crkve u srednjem veku. Raskošniju formu dobila je u vreme Kralja Milutina (1282-1321) mada je i ranije bila arhijerejsko središte prizrenskog episkopa.

Prema podacima Eparhije raško prizrenske SPC, iz aprila 2004, ukupan broj uništenih crkvenih objekta tokom pogroma marta 2004. je približno stotinu. Uništene su brojne svetinje, freske, ikone, crkvene relikvije, pri čemu je načinjen nenadoknadiv gubitak za kulturno nasleđe ne samo Srba nego globalno.

Međunarodni tužioci i sudije na Kosovu i Metohiji procesuirali su sedam slučajeva uništavanja crkava, a 67 osoba je osuđeno.

Pogrom albanskih ekstremista nad Srbima 17. i 18. marta 2004. na Kosovu i Metohiji osudili su tada Savet bezbednosti OUN, Evropska unija, kao i tela odnosno zvaničnici niza zemalja.

Novinari sa Kosovu i Metohiji o pogromu: Strašna tragedija srpskog naroda pred očima mirovnjaka

Novinari sa Kosova i Metohije rekli su povodom 20 godišnjice pogroma 17. marta 2004. godine da i dalje otkrivaju šta je sve u životu Srba na KiM tada uništeno u državnom, kulturnom i duhovnom kontekstu.

Novinari koji su tada izveštavali o martovskom pogromu svedočili su za TV Most o masovnom uništavanju i paljenju srpske imovine i crkava i manastira pre 20 godina.

Ekipa RTS-a i novinar Žarko Joksimović su među prvima zabeležili užasne scene.

„Nije bilo nimalo lako, sve komunikacije do Merdara su bile rizične, najpre je trebalo rizikovati i sve to snimiti. Uspeli smo u jednom danu da zabeležimo ono što smo prvog dana videli, dan posle smo zabeležili Kosovo Polje, Lipljan, dan kasnije Obilić i onda sve preko Merdara, gde su nas čekale kolege iz TV Toplice, preuzimale materijal i slali priloge linkom iz Prokuplja RTS-u“, priseća se Joksimović.

Strašna tragedija srpskog naroda dešavala se pred očima pripadnika međunarodne mirovne misije.

O stanju u sedištu UNMIK-a u Prištini svedoči Momirka Čanković, novinarka Informativne službe te misije.

„Ja se toga sećam, strah je bio veliki kod pripadnika međunarodne zajednice. Možda bih se i ja uplašila da sam u nekoj stranoj zemlji kao oni, u nekoj misiji, ali oni su bili u strahu od onih čija su prava došli da štite, a onda je nastupio jedan totalni haos“, rekla je Čanković.

Šta se tog 17. marta zaista desilo, i danas, posle 20 godina teško je objasniti.

„Organizacija koja izgleda savršeno, a nema vođu. Sistem koji ide i pred sobom nepogrešivo nalazi ono što je srpsko i uništava. Ta plemenska matrica koja kaže: izbriši sve što ne liči na tebe, se tog tana izlila pred nas i obuhvatila naš život. Do dana današnjeg mi otkrivamo šta nam se dogodilo 17. marta. Za 17. mart je potrebna nauka, za 17. mart su potrebne različite discipline koje će proučavati šta je to sve u našem životu, u našem kulturnom, državnom i duhovnom kontekstu uništeno“, rekao je novinar i pisac Živojin Rakočević.

Sećanje na 17. mart 2024. godine sa preispitivanjem uzroka i posledica je potrebno i neophodno, između ostalog, i da se zaštitimo od ponavljanja zla, navodi TV Most.

(tanjug.rs)