U njegovom rodnom Idvoru, u srcu Banata, obeležena još jedna godišnjica velikog srpskog naučnika Mihajla Pupina.
Mihajlo Idvorski Pupin, rođen 4.oktobra 1854. godine, ikona ravnog Banata i svojevrsni svetski ambasador kulture i nauke, na svoj 169 rođendan, sa visine bdi nad svojom ravnicom, Banatom i Banaćinama, poruka je kratkog igranog filma, autora Aleksandra Stanića, učenika četvrtog razreda Muzičke škole iz Pančeva, kojim je otvorena svečanost u Pupinovom domu u Idvoru.
U prisustvu Maje Gojković, potpredsednice vlade Srbije i ministarke kulture, Arno Gijona,francuskog humanitarca i velikog prijatelja srpskog naroda i brojnih drugih uglednih ličnosti iz sveta nauke i kulture, u Pupinovom domu u Idvoru, obeležena je 169-ta godišnjica rođenja, autora kultne biografije Od pašnjaka do naučenjaka.
– Mihajlo Pupin kao gorostas svetske nauke i istinski patriota, svojevrsni je dokaz da i male sredine rađaju velike ljude i istinski putokaz i primer svim mladim naučnicima – istakla je Maja Gojković, koja je u ime Ministarstva kulture primila Pupinovu medalju.
Srbin koji je povezao svet – Mihajlo Pupin
Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1858. godine u Idvoru u Banatu. Sam sebi je dao nadimak “Idvorski” po rodnom mestu. Njegovi roditelji, Konstantin i Olimpijada, iako nepismeni zemljoradnici, upućivali su ga od ranog detinjstva da ide u svet i bavi se naukom. Majka mu je govorila da je znanje svetlost koja osvetljava kroz život i da ne sme ostati slep kod očiju.
Odrastao je sa četiri brata i pet sestara. Svoje osnovno obrazovanje je stekao u idvorskoj školi, a zatim nastavlja svoje školovanje u Pančevačkoj gimnaziji, gde je imao sreće da ima dobre nastavnike iz prirodnih nauka. Na početku školovanja nije bio najbolji đak, ali se ubrzo popravio, pa je njegov učitelj rekao da se “desilo čudo”.
Tokom letnjih igara na pašnjacima, gde je sa dečacima čuvao goveda, vežbali su dozivanje kroz zemlju i orijentaciju prema zvezdama, što će mu tokom životnih otkrića postati osnova za telefoniju na velikim udaljenostima.
Nastavnik Kos, koji je prepoznao Pupinov potencijal i darovitost, omogućio mu je da, nakon gimnazije, ode na studije u Prag 1872. godine. U Pragu ostaje veoma kratko i nakon iznenadne smrti njegovog oca, odlučuje da otputuje u Ameriku. Prodao je svoje knjige i odelo kako bi kupio brodsku kartu. Krajem marta 1874. godine stigao je u Ameriku, a s obzirom na to da nije znao engleski jezik, prva godina u Americi bila mu je veoma teška.
Život u Americi
Prvih dana u Njujorku je gladovao i nije imao nikakav posao. Prvo zaposlenje je našao u Filadelfiji, gde je čuvao stoku, jer je za to imao iskustva iz Idvora. Od tog posla je uspeo da uštedeti nekoliko dolara, a kada je došla zima ubacivao je ugalj u podrume. Odlazio je često u Kuperovu biblioteku, gde se grejao i učio engleski. Sledeće godine pomogao mu je jedan prijatelj, Nemac, koji mu je pronašao posao. Počeo je da radi kao pomoćni ložač parnih kotlova, a boravio je u hotelskoj sobi prijateljevog oca.
Visoko obrazovanje
Uporedo sa poslom koji je radio, upisao se u Kuperovu večernju školu. Najviše se interesovao za elektricitet, a od literature privlačile su ga biografije uspešnih ljudi. U Kuperovoj školi se istakao kao dobar matematičar i crtač mašina. Zainteresovao se za Kolumbija univerzitet, ali je za prijemni ispit trebalo položiti latinski i grčki, koje do tada nije učio u školi. Ipak, odlučio je da pokuša, pa se naredne dve godine pripremao za prijemni ispit. Prijemni je položio sa odličnim uspehom i 1879. godine postao akademski građanin.
Prvu godinu na Kolumbija univerzitetu je završio sa odličnim uspehom, što mu je donelo dve nagrade od po 100 dolara. Pored studiranja bavio se poljskim poslovima, rvanjem, davanjem dopunskih časova i time obezbeđivao novac za sopstvene životne troškove. Završetkom redovnih studija dobija univerzitetsku stipendiju od 500 dolara godišnje, sa kojom odlazi u Evropu 1883. godine. Narednih šest godina proveo je proučavajući fiziku i elektrotehniku na Kembridžu. Još tokom prve godine studija, Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji.
Karijera
Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929. godine). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena.
Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. godine. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno stujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Kada je Rendgen objavio svoj pronalazak X-zraka 1895. godine, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo je razvio i brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekata koji se snima i fotografske ploče umeće fluorescentni ekran čime se skraćuje vreme ekspozicije – sa oko jednog časa, na samo nekoliko sekundi. Metod rendgenskog snimanja je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Za svoj sveobuhvatni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja.
“Pupinova teorija”
Njegov najznačajniji pronalazak je poznat pod imenom “Pupinova teorija” iz 1896. godine, kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovala se pojavom šuma.
Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. Zahvaljujući njemu mi danas komuniciramo na daljinu. Još u januaru 1915. godine Njujork tajms je preneo Pupinovu izjavu: „Bežični telefoni će se koristiti za razgovore na vrlo velikim rastojanjima u razumno bliskoj budućnosti”.
Patenti Mihajla Pupina sa njegovim asistentom i budućim nobelovcem Edvinom Hauardom Armstrongom iz 1915. postavili su temelje za emitovanje radio talasa pomoću elektronskih predajnika, što je predstavljalo osnovu za početak razvoja svih vidova savremene bežične komunikacije. Sedam patenata obelodanjenih te godine inicirali su novo doba u kojem su radio talasi značajno doprineli ubrzanom razvoju savremene tehničke civilizacije XX veka, kao i informatičke u XXI veku.
Patentirao je ukupno 34 pronalaska, a induktivni kalemovi su u njegovu čast nazvani “Pupinovi kalemovi”. Ovaj patent mu je doneo veliku slavu i bogatstvo. Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901. godine, kao i kompanija Simens i Halske u Nemačkoj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Miloš Crnjanski opisao je Mihajla Pupina kao „moćnog gospodara električnih izuma”, a kolege su ga smatrale ocem idealizma u američkoj nauci.
