Mitrovački advokat, nacionalni radnik i predsednikk opštine za vreme čijeg mandata je 1937. Кonačno počela gradnja prvog betonskog nasipa i keja na Savi, dr Lazar Rašović, u godinama pred Drugi svetski rat objavio je zanimljivu zbirku tekstova Tragovima naše slave u kojoj je, kako je sam beležio, nastojao da omladini ukaže na svetle primere iz nacionalne istorije, sposobne da i u vremenima iskušenja ukažu pravi put kojim se kroz iščekivane nedaće treba kretati.
Značajno mesto u tom smislu imala je Fruška gora i njeni manastiri, kojima je Rašović posvetio tekst koji prenosimo. Ujedno, interesantno je napomenuti da ovakvih tekstova nije bilo previše u međuratnoj literaturi, što ga čini još dragocenijim.
Ako jedan narod uporedimo sa drvetom u šumi, onda je koren drveta prošlost naroda, stablo i granje sa lišćem sadašnjost, a plod njegova budućnost. Ako je koren duboko raširio svoje žile u zemlji, onda su i prvi i najvažniji uslovi za napredak drveta tu. Ali, može se desiti, da i pored duboko i široko razgranatih žila drvo opet ne napreduje, jer je stablo usled neke spoljne nepogode nastradalo. Došli su ljudi, pa su mu za svoje potrebe ili ogulili koru ili načinili drugi kvar, ili ga je, pak, oluja savila i oštetila. U tom slučaju neće drvo imati ni ploda, jer iako ima dobar koren, pokvareno je ono, što održava vezu između korena i ploda, a to je stablo.
Tako i narodi, ako im se iz ma kakvih razlog pokvari stablo, sadašnjost, izgube vezu sa korenom, sa prošlošću, i propadaju. Ne pomaže im ništa prošlost, pa ma kako ona bila velika i sjajna.
Pobornici raznih društvenih teorija zaboravljaju jednu osveštanu istinu: da su ljudi i kao pojedinci i kao skupine, prirodni stvorovi i da zakoni prirode vrede isto tako za njih kao za ceo kosmos. I zato, svako grešenje o te osnovne prirodne zakone nemilosrdno se sveti svakome živome stvoru, „malom mravu ka gordome lavu“ (Njagoš), sitnoj travki ka i ponositoj jeli, jatu golubova, roju pčela isto kao i ljudskoj zajednici.
Apsolutno i bez izuzetka!
Ukoliko je koren jednoga naroda, njegova prošlost, zdraviji, u toliko su uslovi za njegovu sadašnjost i budućnost bolji. Ali da bi se sokovi razgranatog korenja mogli potpuno i uspešno iskoristiti za sadašnjost i budućnost, potrebna je zdrava veza sa korenom.
Događaji u svetskom ratu 1914-1918. god. bili su škola za narode. Ali se desio paradoks, kao što se među ljudima vrlo često dešava: da su ljudi iz te škole izvukli ne ono što im je ta škola pružila – već sasvim suprotno. Svetski rat je pružio narodima pouku: da mogu opstati i imati budućnosti samo oni narodi, koji imaju veliku prošlost i zdravu sadašnjost. I umesto da narodi prime tu veliku pouku, oni su se počeli utrkivati: ko će pre i radikalnije da upropasti vezu prošlosti sa budućnošću, ko će pre i jače uništiti stablo svoga naroda.
Čovek se ogrešio o prirodne zakone, i kazna je vrlo brzo došla u aveti sadašnjeg užasnog rata.
*Da li ste razmišljali o tome: po čemu je danas poznata Fruška gora u našem narodu? Ako niste, uzmite naše dnevne listove, a i povremene časopise, pa ćete vrlo brzo naći, kako se naglašavaju znamenitosti Fruške gore. I to dosta krupnim slovima. Čim padne sneg, spiker sa našeg radia objaviće: koliko je visok sneg na fruškogorskom Vencu, kakvog je kvaliteta i kakvi su izgledi za skijanje, ili kako Slovenci kažu: smučanje. Dnevni listovi biće puni izveštaja o zabavljanju naše bezbrižne omladine. U Srpskoj Atini postoji društvo „Fruška gora“. Znate li njegovu svrhu? Gajenje i unapređivanje plemenitog poziva – turizma. Na fruškogorskom Vencu se nalazi divan turistički dom. Od ranog proleća do pozne jeseni tu se skuplja svet na hiljade. Nedeljom je na Vencu toliko automobila, da se teško progurate do doma. Čuvena je Fruška gora i po divnim vinogradima i odličnom vinu. Кo ne zna za „Fruškogorski biser“?
Ali ako zapitate koga iz brojnih luksuznih automobila, koji nedeljom jure na Venac sa svih strana: kakvo nacionalno blago krije ta sveta gora – teško da će vam svaki hiljaditi znati da odgovori.
*U svojoj gigantskoj borbi sa Otomanskim Carstvom, srpski narod je pokazao otpornost i hrabrost kakvu ne pruža istorija ni jednog naroda na svetu.
U strašnom rvanju na Кosovu ranjeno je Srpsko Carstvo, ali ono nije bilo uništeno, i ako je Srpska Кruna u krvi potonula. Srpsko Carstvo je ličilo na velikog ranjenika, koji se ranjen i iskrvavljen bori, pada, pokleca u toj strašnoj borbi, ali se ne predaje.
Ceo herojski period srpskih Despota nije ništa drugo do borba ranjenog diva, koji se ne predaje.
U tome strašnom i krvavom rvanju posle kosovske tragedije pomeraju se mesta uporišta za borbu. Ta uporišta idu sa juga na sever.. Srpska crkva je i u nemanjićskoj državi bila nacionalna, ali posle kosovske katastrofe, ona potpuno preuzima duhovno i nacionalno vodstvo naroda. Srpski manastiri postaju mesta za tajne sastanke osvetnika, tu niču škole i duhovna žarišta, tu se skupljaju i čuvaju dragoceni ostaci sjaja i veličine Carstva Srpskog. Tu se napajaju mlađa pokolenja verom, koja će jednog dana dovesti do gorostasnog zamaha Кarađorđa i Miloša.
Borba se nastavlja. Hrišćanska Evropa uviđa svoju pogrešku, što nije srpskom mučeniku Caru Lazaru blagovremeno pružila pomoć i otklonila kosovsku nesreću. Vojska hrišćanske Evrope pokazuje katkada i uspehe. Potiskuje Osmanlije čak duboko u Makedoniju. A u toj borbi Srbi igraju glavnu ulogu. No sreća je promenljiva. Čim Osmanlije pokažu uspeh prema hrišćanskoj Evropi – nastaju sve strašniji dani za srpski narod.
Šta je sve srpski narod podneo u ispolinskoj borbi za hrišćansku civilizaciju, ne pokazuje toliko ni kosovska žrtva, koliko veličanstvena tragedija srpskog vladara – nesretnog Despota Đurđa Brankovića.
Segedinskim mirom od 1444. god. završio se bio jedan period borbe sa uspehom. To je bio samo jedan predah. U to vreme dva sina staroga Despota nalazila su se u turskom zarobljeništvu u Aziji: Grgur i Stevan. Mirom je vraćena despotu Đurđu Brankoviću Despotovina, a trebali su da se oslobode zarobljeništva i njegovi sinovi. I zbilja: javlja se iz okoline Sultana, da se Grgur i Stevan vraćaju. Otac hita u susret sinovima i: oh užasa! Oba sina vida oslepljena! Onesvešćen stari srpski Despot pada na zemlju!
Da li je Tvorac Vasione ove muke pustio na srpski narod da ga iskuša kao Jova, ili je to bilo potrebno iskupljenje slobode hrišćanske Evrope, koja se i suviše svirepo odužila tome viteškom narodu za neprocenjive usluge, usrećujući ga raznim okupacijama i aneksijama.
*Tekst objavljen u okviru projekta „Fruška gora sveta zemlja između Save i Dunava“ koji je sufinansiran sredstvima budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
