Ove godine navršava se osam decenija od akcije Viktora Tomića u Sremu, kada su ustaše tokom leta 1942. u svega tri nedelje koliko je akcija trajala ubile oko 8.000 ljudi, a u logore NDH, pre svega Jasenovac, oterale oko tri hiljade najvećim delom civila. Uporedo sa stradanjem naroda Srema, stradavala je i Srpska Pravoslavna Crkva. Naročito su na udaru bili fruškogorski manastiri.
Bitan aspekat hrvatskog, ustaškog genocida predstavljali su napadi na Srpsku Pravoslavnu Crkvu koja nije bila samo bedem odbrane srpskog naroda, čuvar njegovog zavetnog nacionalnog identiteta, već i živi svedok konvertitstva i ličnog otpadanja od sopstvene zavetne istorije. Upravo otuda, kako se navodi i u prvom posleratnom Izveštaju Svetog Sinoda upućenog Arhijerejskom saboru, akcija pokatoličenja Srba Srema počela je već tokom leta, u prvoj ratnoj godini. Prelazak u „vjeru pradjedovsku“, samo formalno nije bio stvar prinude, dok je u praksi on omogućavao koliko-toliko sigurniji, pa i ugodniji život.
Biti pravoslavac, značilo je biti van zakona, biti unijat ili rimokatolik davalo je ne samo (novi) politički identitet, već i značajna politička prava. Tako se rimokatolička crkva, umesto da stane u odbranu stradalnog srpskog pravoslavnog naroda, već u prvim danima hrvatsko-ustaške vlasti u potpunosti stavila na raspolaganje genocidnom aparatu.
Prvi na udaru rimokatoličkog klera i hrvatskih vlasti našli su se fruškogorski manastiri. Oni su već do kraja prve ratne godine bili uveliko pljačkani.
Sveštenstvo i monaštvo sastradava sa svojim svetinjama. U Iriškom srezu već 11. maja 1941. godine, dakle svega mesec dana po pograšenju NDH, ustaše sprovode prvu blokadu Manastira Кrušedola, „postavljeni su okolo mitraljezi, arhimandrit i svo bratstvo i gosti noću zatvoreni u sobu arhimandritovu da se e smeju do jutra nigde micati, za koje vreme nastaje pljačka ustaš po manastidkim ćelijama, kojom prilikom su sve vrednije stvari manastira kao i riznica opljačkani.“
Slično se desilo i u Manastiru Hopovo, u Bešenovu, dok u Velikoj Remeti, za Vidovdan 1941. ustaše dolaze u manastir „da ga opljačkaju, vezuju namesnika Savu Govorčinova i dva teologa, teraju ih u Petrovaradin, a ponovo i definitivno 25. avgusta 1941. godine sreski pristav Tot, hapsi igumana Vidakovića i Govorčinova i teraju ih u Irig, odakle su zajedno sa ostalim kaluđerima fruškogorskih manastira sprovedeni u Slavonsku Požegu, gde rade zlostavljani i ponižavani najteže poslove, kopaju zahodske kanale i jame, vuku kolica sa šljunkom i krečom, a 31. avgusta moraju da zatrpavaju poubijane Srbe iz Bosne.“
Slične stvari dešavaju se i u Iloku, Vukovaru, Vinkovcima, te u Sremsko-karlovačkom srezu, gde su se Hrvati naročito ustremili na manastir Vrdnik, kome je već devetog juna 1941. dodeljen komesar-upravnik, čija je funkcija bila ne prosto nadlegdanje manastirskog života, već stvaranje prostora za doseljavanje Hrvata i Muslimana iz Bosne na manastirska imanja.
„Pod upravom komesara, postao je manastir (Vrdnik) pravi hotel i restoracija, gde se za zvanične vlasti sve nemilice trošilo i rasipalo. Dok su još bili kaluđeri u manastirima posetili su profesori iz Zagreba manastir, razgledali su sa još dva rimokatolička fratra s namerom da tu smeste oko 30 katoličkih kaluđera, a Jazak bi, vele, mogao biti biskupija.“ Hrvati-ustaše i Nemci srušili su četvrtog maja 1944. godine i Manastir Bešenovo. Njega je na zahtev hrvatskih vlasti bombardovala nemačka avijacija, ali je pre toga njeno monaštvo proterano u Srbiju, a manastir bio izložen nemilosrdnoj pljački.
U isto vreme, iste godine, Hrvati i Nemci minirali su i Manastir Кuveždin, koji je, pod budnim okom komesara Hrvata-ustaše Stipe Rukavine iz Sremske Mitrovice godinama bio pljačkan. Do rušenja, u manastirskim konacima „boravila je ustaška jedinica sa oko 120 vojnika“ koji su nakon miniranja na ličnu inicijativu uništli „oko 20 ikona Pavla Simića i mnogo raznih drgocenosti.“ Sve te ikone bacili su na telo monahinje Paraskeve koja se, po miniranju vratila da ih, uz sasude, pokupi i sačuva.
Nakon rata, nove komunističke vlasti uporno su odbijale da obnove fruškogorske manastire, a kako beleži Dinko Davidov, tokom sedamdesetih godina pokrajinsko rukovodstvo razvijalo je planove kako bi za sopstvene potrebe preuzelo one konake koje hrvatsko-nemački okupatori nisu uništili. Da čitava slika užasa bude još gora, ciglu i drugi materijal, podstaknuti i podržani od novih vlasti, razvlačili su meštani fruškogorskih sela i rukovodioci seoskih zadruga.
*Tekst objavljen u okviru projekta „Fruška gora sveta zemlja između Save i Dunava“ koji je sufinansiran sredstvima budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
