Lala na Olimpijadi
Elem, naše selo dođe na ideju da pošalje Lalu na Olimpijske igre. Nije mala stvar, bre, da naš Lala ide tamo gde se svetski junaci takmiče. Svi smo se skupili u zadružnoj kući da ga ispratimo. Lala, obučen u najbolje što ima – bela košulja, crvene tregerice i šubara na glavi – stao je pred nas, ozbiljan kao da ide u rat.
„Bogami, Lalo,“ reče deda Pera, „ako se tamo budeš takmičio u oranju, ne brinem ja za tebe.“
Lala se počeše po bradi. „Znaš, Pero, nije to baš isto. Ja sam se sprem’o za plug, a ne za trčanje il’ bacanje nečega.“
„Ma, Lalo, ti si naša ponos i dika,“ doda baba Stana. „Pokaži njima kako se u Vojvodini radi!“
I tako, uz tamburaše i šljivovicu, ispratismo mi Lalu na put. Kad je stigao tamo, sve oči bile uprte u njega. Treneri i sportisti gledali ga kao da je pao s Marsa. Ali Lala, ko Lala, samo se smeškao.
Prvo takmičenje bilo bacanje kugle. „Šta je to za mene,“ misli se Lala, „ko kad bacam balu sena.“ I stvarno, bacio kuglu dalje od svih.
Sutradan trčanje na 100 metara. Lala, ko da je na vašaru, lagano trčkarao, a kad su videli da može, svi ostali sportisti posramljeno odustali.
Došlo i bacanje diska. Lala podigne disk, osmehne se i dobaci: „Ovo k’o kad bacam tepsiju mami u kujni.“ I stvarno, prebaci disk preko ograde stadiona.
Na kraju, svi ga okružili, pitaju kako uspeva. Lala se nasmeje, digne šubaru i kaže: „Deco, to vam je sve stvar vojvođanskog života. Ko zna kopat’, zna i trčat’.“
I tako, vrati se Lala u selo sa gomilom medalja. Svi se radovali, tamburaši svirali, a Lala samo klimnu glavom i reče: „Eto, sad znate da se u Vojvodini ne živi samo od zemlje, nego i od srca.“
