Drugi svetski rat obeležili su stravični zločini, za koje se smatralo da su uglavnom obelodanjeni i istraženi. No, bilo je zločina koji su se iz različitih razloga, uključujući i „očuvanje bratstva i jedinstva”, minimizirani i naprosto skrivani od šire javnosti.
Drastičan slučaj „zaborava i skrivanja” su masovni zločini nad 6.000 nedužnih srpskih civila, pre svega žena i dece, koje su počinile ustaše, u čijim redovima je bio znatan broj muslimana, s proleća 1942. godine u kanjonu reke Drine, u selima Miloševići i Stari Brod, području koje administrativno pripada opštini Rogatica, a mnogo je bliže Višegradu.
Malobrojni Srbi koji su preživeli ovaj ratni pakao, nakon Drugog svetskog rata, očekivali su da će ih nadležne vlasti pozvati da svedoče, da se poznati zločinci privedu pravdi i osude. Umesto toga zavladao je muk. A preživeli su pamtili i prepričavali, mnogi i zapisivali. Jedan od smelijih, književnik Momir Krsmanović je sedamdesetih godina prošlog veka napisao roman „Teče krvava Drina”, nakon čega je šikaniran, zabranjivan, osporavan i napadan.
Šta se to, u stvari, ovde desilo početkom 1942. godine?
Ustaše pokreću ofanzivu u nameri da osvoje granicu na Drini. Sredinom marta 1942. godine iz Sarajeva, pod komandom Jure Francetića, kreće desetak hiljada do zuba naoružanih ustaša koji pred sobom teraju nepregledne zbegove Srba od Olova, Sarajeva, Kladnja, Han Pijeska, sa Romanije i Sokolca, iz Rogatice i Borika. Uplašeni narod se kretao ka Višegradu, nadajući se da će tu preći Drinu i skloniti se u Srbiju.
Na višegradskoj ćupriji italijanska straža je preko reke puštala samo one koji su imali zlato, stoku ili neku drugu vrednost. Ostali su morali nizvodno do Miloševića i Starog Broda, gde su skelom ili čamcima pokušavali izbeći patrole zloglasne crne legije.
I tako iz dana u dan, od kraja marta do početka maja, nepregledne kolone Srba ulazile su u drinski kanjon iz koga se većina nikad nije vratila.
U večernjim časovima skela i čamci obustavljali su prevoz ljudi preko Drine, a preostale bi iznenada opkoljavale ustaše. Dolazili su strmim puteljcima sa Boričke visoravni, gde su formirali satnije u selima Brankovići i Sjeversko, u kojima su bili najbrojniji muslimani iz istočne Bosne. Usledili bi nezapamćeni zločini, ubistva, klanja, mučenja, silovanja i bacanja u Drinu. Mnogi su sami skakali u reku, neretko i u grupama.
Hroničari su zapisali da je jednog od tih tužnih dana 1942. godine, ne želeći da dopadnu u ruke ustaša, sa stena u Drinu zajednički skočilo čak 320 devojaka(!), a najveći i najmasovniji Pokolj nad Srbima ustaše su u Starom Brodu počinile na pravoslavni praznik Mladence, 22. marta 1942. godine.
U tom drinskom grotlu, okruženom vodom i strmim kamenitim liticama, zverski je ubijeno i bačeno u Drinu 6.000 nevinih Srba.
U Starom Brodu, odmah kraj Drine, nedavno podignuto spomen-obeležje sa krstom, pored koga su postavljene i mermerne ploče sa imenima svih stradalih Srba.
TEČE KRVAVA DRINA
Nekolicina još uvek živih očevidaca tog pogroma pričaju da su, nakon što bi u večernjim časovima pontoni i čamci obustavljali prevoz ljudi preko Drine, preostale izbeglice iznenada opkoljavale ustaše. Usledila bi okrutna iživljavanja, klanja, mučenja, silovanja i bacanja u Drinu. Kao da je u tom drinskom grotlu, okruženom vodom i strmim kamenitim liticama, sam đavo režirao nezamislivu tragediju, u kojoj je zverski ubijeno i bačeno u Drinu oko 6.000 nevinih Srba.
Oni malobrojni, koji su preživeli ovaj ratni pakao, po završetku Drugog svetskog rata očekivali su da će ih nadležne vlasti pozvati da svedoče, da se njima dobro poznati zločinci privedu pravdi i osude. Umesto toga zavladala je neočekivana ćutnja. Jednostavno, neki režiseri iz tadašnje vlasti, računajući i srpske kadrove, zarad „bratstva i jedinstva―, kao da su želeli da se sve ovo zaboravi i kada živi svedoci pomru „stavi ad akta―.
Međutim, preživeli su to pamtili i prepričavali, mnogi i zapisivali. Jedan od smelijih, književnik Momir Krsmanović je čak sedamdesetih godina prošloga veka napisao i roman „Teče krvava Drina―, nakon čega je šikaniran, zabranjivan, osporavan i napadan. Ali, kako kaže, to ga nije pokolebalo, već mu je dalo dodatne snage da nastavi sa istraživanjem i pisanjem.
Pred kraj novembra 2008. godine, u prisustvu velikog broja istoričara, sveštenih lica, predstavnika medija i građana, u manastiru Dobrun kod Višegrada predstavljena je i knjiga „Zaboravljeni zločin – Stari Brod―. Ovu knjigu grupe autora, koja govori o stradanju 6.000 Srba u proleće 1942. godine, zajednički su izdali Izdavačka kuća „Dabar― i Srpsko sokolsko društvo „Soko― iz Dobruna.Knjiga „Zaboravljeni zločin –Stari Brod― je, u stvari, zbornik radova sa skupa održanog 19. jula te godine u Rogatici, povodom šezdeset šeste godišnjice genocida nad srpskom nejači na obali reke Drine. Kako je tom prilikom naglasio Radislav Mašić, književni kritičar, publicista i novinar iz Foče, „ova knjiga nas podsjeća da je minuli, 20. vijek, za srpski narod bio vijek stradanja i golgote, kada smo tri puta bili na iskušenju nestanka i potonuća―. Drina, kao krvava međa u planovima zavojevača, trebala je biti granica preko koje za pravoslavlje nema mjesta, podvukao je Radislav Mašić, upozoravajući da je sve ono što se Srbima dešavalo u prošlosti vešto skrivano od javnosti. „Istorija o tom strašnom događaju nije pisala, a ideologija ga je bojila onim bojama koje su njoj odgovarale. Zato, na žalost, istorijska literatura nije zabilježila ni zločine u Starom Brodu i Miloševićima, niti zločine u Miljevini kod Foče, gdje je na svršetku Drugog svjetskog rata ubijeno na hiljade nevinih mladića iz Srbije.
Ova knjiga je svojevrsna spomenica i zadušnica, koja sve one koji se na bilo koji način bave pisanom riječi obavezuje da dokumentuju i zabilježe sve ono što je dio naše istorije― – jasna je poruka Radislava Mašića sa tadašnjeg skupa u manastiru Dobrun.
Gledao kako mu ubijaju majku i braću Miloš Bašović (80), iz Brankovića kod Borike – Rogatica:
„… Iz Višegrada narod krene niz Drinu, prema Starom Brodu. Uz mene su bila još tri brata i sestra. Za nama neka vojska trči. Narod poče bježati, a oni uglas: ’Ne bojte se narode, ovo je Srpska i Crnogorska vojska…’. Kad su nas opkolili, poznadosmo mnoge muslimane komšije među njima. Jedan ustaša uze moju sestru od tri godine, baci je uvis. U ruci mu puška sa bajonetom, dočeka je i pravo baci u Drinu. Nasta pravo klanje naroda. Mene je negdje između Miloševića i Starog Broda zajmio jedan pijani ustaša, gađajući me bajonetom. Izmaknem i stanem, pa se šćućurim među poubijane, kriomice gledam kako mi ubiše majku i mlađu braću. Mnoge djevojke, gledajući zvjerstva, ne čekajući da im se približe ustaše, masovno su skakale u Drinu”.
———————————————————–
Ne bi mogla Drina sve primiti Milovan Bakmaz (79), rodom iz Sokolovića kod Sokolca, sada živi u Han Pijesku:
„…Puno je Sjemećko polje srpskih izbjeglica, da baciš šibicu pala bi na iksana ili na stoku koju smo poveli sa sobom. Zanoćismo u Miloševićima, kad odjednom narod poče da vrišti i kuka. Pokojna majka spodbije mene i zajedno sa narodom bježimo jednim sokakom dolje prema Starom Brodu. Pored jednog žbuna se šćućurimo, a okolo puca, ljudi padaju, skaču u Drinu. Stoji vika žena i djece. Opkolili su nas, dobro se sjećam sve naoružani muslimani sa fesovima na glavama. Kad dođosmo do Drine samo jedan pontonski čamac, i to šupalj, a okolo ima najmanje pet hiljada duša.
Moj otac nas nekako ubaci na čamac i pređosmo Drinu. Tu nedićevci i Nijemci razgovaraju, pa sa jednim čamcem krenu patrola preko Drine među narod, a druga uz Drinu i sve viču: ’Curik ustaš, curik ustaš…’. Narod pršte, neko pređe Drinu, neko uz one strane. Da nije bilo nedićevaca i Nijemaca sve bi ono ustaše pobile, nebi mogla Drina sve primiti”.
———————————————————–
Bacali decu uvis pa dočekivali na bajonete Risto Borovčanin (78), iz Žulja – Sokolac:
„… Stric Jovan kaza, idemo da se prebacimo u Srbiju. Po mraku stignemo u Miloševiće. Narod se razleti, pokušava da skupi stoku pa da krene ka Starom Brodu, a već nas stiže ustaška konjica. Što osta naroda u strani i ostade, a što uhvatiše ono dolje prema Drini počeše ubijati. Prigone nas, prigone Drini. Siluju žene, kolju, odsjecaju ruke, noge, vade oči, bacaju malu djecu uvis i dočekuju na bajonete. Ljudi sami skaču u Drinu, cure posebno. Mi se oko majki grupisasmo pokušavajući se spasiti. Odjednom sam pao potrbuške među gomilu pobijenih i unakaženih. Glavni pokolj je bio negdje između 16 i 17 časova po podne. A Drina mutna, nadošla, valovita, puna leševa. Donosilo leševe i od Višegrada. To je bio nevjerovatan i strašan prizor.”
———————————————————–
Čulo se zapomaganje i jauci Ljubica Planinčić (90), iz Seljana, sada živi u Gučevu kod Rogatice:
„…Bježali, bježali, a u mene mala đeca, jedno od pola, a drugo od godinu i po. I dvije zaove zajedno sa mnom, i one nosile đecu. Tako stigosmo na Drinu, u Stari Brod. Narod, koji je jači ode… Po cijeli dan skelom prebacuju preko Drine, a Drina velika, iz brda u brdo. Kad je bilo pred mrak zaustave čamce i zanoćismo kraj Drine. Pada kiša, a ja se skrila sa đecom iza neke kolibe. Ćutimo, a kraj Drine samo začuješ zapomaganje i jauke. Što je naroda otišlo u Miloševiće, niko se nije vratio. A otišlo je bar dvije hiljade, nije ostalo ni pile, sve su pobili. A ostalo je malo na Starom Brodu, zato što su nas malo Nijemci zaštitili. Te zločine nije zapamtio niko, što je država i ratova. Pobiše onoliki narod, a Drina nosi sve. Mnogi su sami skakali u Drinu, nisu čekali kamu i nož, da im oči i džigarice vade… Eh kad se sjetim, najgore su prošle mlade cure, žalosti ljuta… Pohvataju se za ruke i same skaču u Drinu!
Išla sam kasnije mnogo puta do Drine. Nikad i nigdje nikome spomena… Bože sačuvaj, žalosti ljuta…”
Izvor: There Must be Justice
