Srbija je kroz svoju istoriju više puta pokazala da sistem ekspertske vlade ne može da funkcioniše. Problem nije samo u nedostatku stručnosti, već u duboko ukorenjenoj političkoj strukturi u kojoj su moć i donošenje odluka vezani za političke partije, a ne za stručne elite.
Jedan od ključnih razloga neuspeha ovakvog modela je nedostatak političkog legitimiteta. Eksperti koji dolaze na vlast nisu izabrani od strane građana, već ih često nameću političke elite ili strani centri moći. Bez podrške birača i političkih partija, takve vlade postaju administrativni eksperimenti koji brzo propadaju.
Pored toga, u Srbiji se često stvara kvazi-ekspertska elita – ljudi koji se predstavljaju kao nezavisni stručnjaci, a zapravo su povezani sa različitim interesnim grupama. Oni nemaju realnu moć da sprovedu reforme, već služe kao prelazno rešenje dok se ne vrati neka politička garnitura koja će nastaviti staru praksu.
Srbija ima i poseban problem sa institucionalnom slabošću. Za razliku od razvijenih država sa jakim administrativnim aparatom, kod nas je politički sistem duboko personalizovan. To znači da čak i najbolji eksperti ne mogu ništa da urade ako nemaju političku podršku i infrastrukturu koja može da sprovede odluke u delo.
Zato je ideja o „čistoj“ ekspertskoj vladi u Srbiji samo još jedan politički mit koji služi kao izgovor za izbegavanje stvarnih reformi i prebacivanje odgovornosti sa političara na „stručnjake“ koji nemaju realnu moć.
Ekspertska vlada – mit o spasenju i večiti istorijski promašaji
Kada stranke žele da podignu rejting, a građani su rezignirani ili razočarani klasičnim političkim elitama, pozivaju se ekspertske vlade.
Iako je među građanima uvreženo mišljenje da spas od krize leži u vladavini eksperata, ekspertske vlade po pravilu su kratkog veka, a najbolji tip vlada ipak je mešoviti, sastavljen od profesionalnih političara i eksperata.
Ekspertske vlade često se predstavljaju kao idealno rešenje u trenucima političke i ekonomske krize. Međutim, istorija pokazuje da su one uglavnom bile kratkoročna rešenja s katastrofalnim dugoročnim posledicama.
U većini slučajeva, ovakve vlade nisu imale političku snagu da sprovedu ključne reforme, a kada su pokušale, nailazile su na ogroman otpor i završavale u haosu.
Jedan od najupečatljivijih primera je Italija pod Mariom Montijem (2011-2013). Njegova vlada sastavljena od uglednih ekonomista i pravnika trebalo je da reši fiskalnu krizu i stabilizuje javne finansije. Umesto toga, uvedene su drakonske mere štednje koje su dodatno osiromašile građane i povećale političke tenzije.
Rezultat? Rast populizma i jačanje političkih snaga koje su se zalagale za izlazak Italije iz evrozone.
Na prostorima bivše SFRJ, vera u eksperte još živi. U Srbiji je postojala čak i ekspertska stranka — G17 plus. Rezultat svi znamo; „ekspertska pljačka“. Građani Sarajeva su posle nemira 2014. na svojim plenumima tražili formiranje vlade eksperata, a završilo se debaklom.
Ono što je slabost ekspertskih vlada jeste njihova autonomija, smatra profesor Stojiljković sa beogradskog Univerziteta.
„Pitanje je, međutim, koliko eksperti imaju autonomije u odnosu na spoljne veće igrače, recimo na Brisel, i koliko eksperti imaju uopšte prostora ukoliko iza njih ne stoje ključni politički autoriteti, ili sami ne steknu autoritet“, zaključuje on.
Sličan scenario dogodio se i u Grčkoj 2011. godine, kada je Lucas Papademos preuzeo vođenje države u trenutku kada je zemlja bila na ivici bankrota. Njegova „ekspertska“ vlada sprovela je nepopularne reforme koje su izazvale masovne proteste, pad standarda i kasniji uspon radikalnih političkih opcija.
U teoriji, eksperti bi trebalo da donose odluke na osnovu znanja i iskustva, ali u praksi su njihove vlade često instrumenti međunarodnih finansijskih centara moći.
Kada stvari krenu nizbrdo, oni nemaju političku podršku da ostanu na vlasti, a posledice njihovih odluka često ostavljaju dugoročne ožiljke na ekonomijama i društvima.
