Treba li tući direktore da bi se Sindikat probudio?

SHARE
OŠ Jovan Jovanović Zmaj gde se dogodio incident, foto Narcisa Božić

Prosvetni sindikati u našem malom mestu, probudili su se tek kad je učenik izmlatio direktora škole sicem od bicikla. Ne pre toga!

vojvodinainfo

To što su nastavno osoblje dotične škole, tetkice i ostali učenici godinama trpeli torturu deteta sa dijagnozom F92.9 (to je nekakva shizofrenija, bipolarni poremećaj – navodi dr. Google), sindikate baš i nije doticalo. Barem sudeći po tome što nisu štrajkovali, niti pretili sistemu, niti tražili izmenu zakona o obrazovanju.

Isto tako, kada je učenik Tehničke škole “Nikola Tesla” pre desetak godina na času šamarao i pljuvao profesorku hemije, sindikalci su prespavali, bez štrajka, a kamoli zahteva da se promeni ijedan od manjkavih zakona koji regulišu obrazovanje.

I godinama, nastavno osoblje postoji samo kao džak za udaranje, državi koja njihov rad mizerno plaća, roditeljima koji leče frustracije iz svojih školskih dana, deci koje vaspitava televizija, stadioni, kladionice, kafići, svi sem “preumornih” očeva i majki – sve vreme sindikat ćuti, spava dubokim snom.

Učenici psuju svoje profesore, teraju ih u tri lepe, prete im, roditelji zivkaju telefonima, galame na razredne starešine, buše gume na automobilima itd. – sindikat je i dalje uljuljkan u dremežu popodnevne fieste, ne zove na uzbunu, ne štrajkuje.

Kada u ministarstvu partijski ljudi koji nikad nisu bili u nastavi, sa nemačkog ili engleskog prevedu neki “genijalni” evropski zakon, poput zakona o inkluziji, i parlamentarni idioti (koje uporno i pogrešno nazivamo poslanicima) ga usvoje, sindikalci ne zovu na proteste, na štrajk, na pobunu protiv sistema, u strahu da ih “kalašture u crnom” ne etiketiraju kao fašiste.

I kada, zahvaljujući upravo tom zakonu, i upravo takvom ambijentu stvorenom oko prosvetnih radnika, neki mali kabadahija sa dijagnozom počne da maltretira sve redom po školi – sindikat ćuti.

Tek kad neki direktor, kao u slučaju mitrovačke osnovne škole “J. J.Zmaj” dobije po ćelepenki, sindikalci se naglo bude, uvek na usluzi, servilni, spremni da zagnjure noseve u zadnjicu svakom oko čije glave osete oreol vlasti.

Tada pozivaju na solidarnost. Tada su direktori kolege koje treba zaštiti. Poneki sindikalac će se i ohrabriti i viknuti iz gomile kako riba smrdi od glave, u nadi da će pomenuti direktor prepoznati njegov glas.

To što je, upravo u slučaju Zmajeve škole, i sam direktor kontroverzna ličnost, sindikat ne interesuje. Niti to što isti direktor krije, kao zmija noge, način na koji iznajmljuje fiskulturnu salu rekreativcima i ostalima, sindikat neće istraživati. Nije solidarno prema diši kojem je pukla arkada.

Učenik udarao direktora sicem od bicikla u glavu!

To što ceo grad priča kako na direktorska mesta dolaze sve slabiji kadrovi, sve češće stručnjaci sa diplomama polufakulteta kojeg smo nekada zvali DIF, partijske mutljare koje naplaćuju zapošljavanje i fond časova, reketiraju i ucenjuju zaposlene kao da je škola njihova privatna prćija, sindikat ne istražuje – nije bezbedno. Ipak, njuške su to!

Ni to što rukovodioci mitrovačkih ustanova/preduzeća/institucija vuku svoje poslovne poteze tek kad dobiju instrukcije iz Ministarstva poljoprivrede, sindikalce baš ni malo ne tangira.

Tek kada, suprotno svakoj sindikalnoj logici, direktor popije sicem u glavu, onda sindikalne dupeuvlakače pozivaju na solidarnost, štrajk, RUŠENJE SISTEMA!

Da li je to put za buđenje sindikata? Nabadanje direktorskih tintara?

Autor:(Milan Milivojević,

Više na mitrovica.info)

vojvodinainfo