Image by StockSnap from Pixabay
Amadea Sič (27) još kao dete saznala je da ima neizlečivu bolest – hipertenziju pluća. Do svoje 21. godine imala je već dve transplantacije, ali do sada, svaku prepreku uspela je da savlada, iako prognoze doktora nisu bile najsjajnije. Njena pozitivna energija i vedar duh, pomogle su joj da danas ostvaruje svoje snove, a ova mlada Subotičanka, već je napravila i svoj film.
Amadea je imala samo 17 godina kada je osetila prvi simptom – nedostatak vazduha. U početku je govorila sebi da će proći, da nije ništa strašno, pokušavala da zanemari situaciju. Ipak, kada više nije mogla da dođe do vazduha nakon penjanja na prvi sprat, shvatila je da je njen zdravstveni problem ozbiljan.
“Nisam više mogla da trčim kao pre, a imala sam kondicije, s obzirom da sam osim karatea išla i na takmičenja iz atletike. Posumnjala sam da nešto nije u redu, ali nisam nikome govorila jer nisam mislila da je nešto ozbiljno pa sam “krišom” pratila sebe do momenta kada sam shvatila da ostajem bez vazduha na prvom spratu i nakon 3 čučnja. Kada mi je bolest već uznapredovala, osim što sam osećala gušenje, bile su mi plave usne, zglobovi otečeni, stomak pun vode, lupanje srca sam osećala čak i u vratu, a glas je postajao tih, skoro šapat. Sa dijagnozom hipertenzije pluća se živi najduže tri godine bez adekvatne terapije i zato je bitno prepoznati i ne zanemariti simptome”, priseća se lepa devojka za “Blic”.
Sve o plućnoj hipertenziji pročitajte u odvojenom tekstu.
“Čekate da neko umre da biste vi dobili šansu za život”
Kaže da je čekanje na transplantaciju rad na sebi. Kako psihički, tako i fizički.
“Pre nego što vas stave na listu za transplantaciju doktori će vas uputiti na sve potrebne preglede kako bi vam našli kompetentnog donora. I vi nastavljate da živite uobičajeno svaki dan i čekate da se donor pojavi. Nažalost, čekate da neko umre i da saznate da li vam taj organ odgovara. U tom periodu je bitno da ostanete što jači zbog same operacije i bržeg oporavka nakon nje. Jedva sam čekala da me operišu jer sam verovala da ću se sutradan probuditi i biti magično zdrava”, priča Subotičanka.
“Zaljubila sam se, ali sam bila u sve lošijem stanju”
A onda, krenula je trka sa vremenom. Ipak, Amadea nije dopustila sebi da uopšte pomisli da postoji mogućnost da ona ne dođe prva na cilj. Za nju nije bilo predaje, niti odustajanja. Umesto strepnje, pojavila se ljubav i želja da se okupira nekim lepšim stvarima.
“Ni u jednom momentu mi nije prošlo kroz glavu da neću uspeti ili preživeti. Bila sam još dete za koje tek počinje život. Prvo nisam ni pomišljala na transplantaciju jer je to u tom periodu bilo nešto nepojmljivo i nedovoljno shvaćeno, nego sam mislila da mogu prirodno da se izlečim, što sam i pokušavala raznim biljkama, ceđenim sokovima, ljutom paprikom… Druge stvari su mi bile tada na pameti, zaljubila sam se i želela da uživam svaki dan sa prijateljima i porodicom, da upišem fakultet i nastavim uobičajen život sa svojim vršnjacima. Ali, vreme je odmicalo,a ja sam bila u sve lošijem stanju. Želje kao i potrebe su postajale sve veće i sve udaljenije”, priča nam Subotičanka.
Nikada nije dopustila da je bolest slomi!
Priča nam da nikada nije dopustila da je bolest slomi. Neprijatelja je gledala pravo u oči, a sebi postavljala samo jedno pitanje – “kako da ga uništim?”.
“Kada bolje razmislim, ne mogu reći da sam imala negativne misli, više je to bila tuga jer sam želela toliko toga da ostvarim još u životu samo bez gušenja. Bilo mi je žao i moje porodice što me gleda takvu. Strah sam dobro podnosila jer uživam u adrenalinu, a s tugom sam se borila tako što sam preko dana pokušavala da okupiram svoje misli lepim i srećnim dešavanjima o kojima sam razmišljala prethodni dan. U početku sam se svaki dan nadala da će bolest nestati kada ustanem sledeći dan i da je sve ovo samo jedna noćna mora, bilo mi je neverovatno da bolujem od neizlečive bolesti. Doduše, u glavi mi nikada nije bilo pitanje zašto sam bolesna? Već kako mogu da je se rešim. Muzika mi je dosta pomagala u tom periodu jer mi je ona bila neki vid motivacije, pokretala mi je maštu, stvarala ideje i ciljeve. Sporije sam radila neke stvari ali nisam dopustila da me bolest ograničava. Uvek sam tražila nešto sto bi me motivisalo. Želela sam svuda i sve, mnogo sam gledala da se smejem, pratila sam svoja osećanja i bila istinski srećna. Verovala sam u Boga i da mi se ne može ništa loše desiti”, priča ova nasmejana heroina.
Kako dodaje, prihvatila je stanje i upoznala svoj tempo. Znala je svaku prečicu i uzbrdicu na putu i kako da je pređe.
Prvo nada, a onda novo razočaranje
Danas, Amadea je odlučila da se igra sa životom. Odlučila je da može i želi sve. Završava studije psihologije, trenira i nema fizička ograničenja. Ide na pregled svaki treći mesec i ima velike ambicije i planove.
