Foto: Prinscreen
Danas je mnogim ljudima zanimanje „ćurčija“ potpuno strano i ne znaju šta on pravi, a nekada je bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna.
Još jedan od zaboravljenih zanata dobija na značaju, a posebno kada je jedan zanatlija i krznar i ćurčija, a Miroslav Soroćko iz Berkasova je pravi primer.
Ovaj zanat je veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka, a u 17. veku ćurčije se pominju u Banatu, Bačkoj i Sremu. Sredinom 19.veka zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji. Miroslav Soroćko je, kako nam je rekao, jedini krznar ćurčija u Sremu. Ćurčija je zanatlija koji oguli kožu životinji i krzno je išlo do tela čoveka i tako ga grejalo.
Krznari su nešto modernija verzija koji od lisica, činčila šiju odeću koja je više modni detalj nego što greje.
Miroslav Soroćko za sebe kaže da se ceo život bavi ovim zanatom jer je i njegov otac bio ćurčija. Hteo ne hteo okruženje je bilo takvo, te je to i nekako prirodan sled ove priče.
Kako bi se tradicija nastavila njemu sad takođe pomaže sin. Najteži deo ovog posla je prerađivanje kože, a ceo postupak obavlja porodica Soroćko.
Da bi sašio jedan kožuh Miroslavu je potrebno nekoliko sati. Koristi savremene tehnologije u svom radu i robu prodaje preko interneta, a čest je posetilac sajmova i vašara.
