Foto: Pscr dr Slavko Ivković
Čim se ovaj tekst pojavi, odmah će se javiti oni koji će pokušati da ga diskredituju. Napad neće biti na iznete stavove, već na mene lično. Reći će da sam bot, plaćenik, kriminalac, tatin sin. A istina? Istina je da nisam član vladajuće stranke, da sam profesor na Fakultetu i Visokoj školi, radim sa mladim ljudima i da je prirodno da podržavam njihovu energiju i bunt, jer verujem da borba za pravednu državu uvek ima legitimna uporišta. (Ali ne može taj bunt da ruši državu. Sistem se ne pravi ali ni ne ruši na ulici, ulica stvara anarhiju.) Da ,svakom sam pomogao savetom ili delom, ko mi je takvu pomoć tražio, a da je moje mišljenje samo moje. Ali postavlja se pitanje – da li uopšte smeš da misliš drugačije ako se to ne uklapa u unapred zadati opozicioni narativ?
Juče smo bili svedoci dva skupa – jednog u Kragujevcu, drugog u Sremskoj Mitrovici. I bez obzira na to ko ih je organizovao i zbog čega, i da li je u Mitrovici ili Kragujevcu bilo 100k,200k, 27k ili 87k ,šta da je bilo i milon ljudi, jedno je sigurno – ovi skupovi ne smeju da budu skupovi podele, već skupovi buđenja. Da shvatimo da nismo sami u ovoj državi, da ima onih koji vole svoju zemlju, ali misle drugačije. Da svako ima pravo na svoj stav i da se ne sme stvarati atmosfera u kojoj postoji samo jedna „ispravna“ ideja, koja isključuje drugu.
Ono što nas, koji radimo sa mladima, najviše brine jeste mogućnost da neki sada opozicioni politički akteri iskoriste našu neiskusnu omladinu za prljave poslove. Mi smo njihova rešenja već videli, njihove stavove smo već čuli, lagano su se od svoje države ograđivali u Dubroviku i promorju, za njih smo mi zločinačka država , a autonomija Vojvodine mora da se preispita, sve to budi strah.
Mladost je srčana, buntovna, puna energije – ali isto tako i laka meta za manipulaciju. Zato je ključno da ih podržimo, ali i zaštitimo od onih koji bi ih koristili kao sredstvo za svoje interese, ostavljajući ih kasnije u beznađu, obesmišljene i izigrane. A onda na scenu stupaju intelektualci okupljeni u razne organizacije, jer oni su filozofi lepo pričaju i sve znaju…
I ajde da se razumemo – vrhunski intelektualci, ekspertke vlade… znate li vi šta je to? Niste sigurni? Pa naravno. Intelektualac je osoba koja se bavi intelektualnim radom, ali državu vode državnici. A to je ogromna razlika.
Intelektualac može puno da priča, iznosi fenomenalne ideje i sklapa rečenice ,ali to ne znači da zna kako da vodi državni aparat. Državnik, s druge strane, pre svega čuva narod i državu. „Eksperti“ u teoriji možda zvuče lepo, ali videli smo kako su se pokazali u praksi – G17 i njihovi eksperti su vodili ovu državu, i svi znamo kako je to izgledalo. Zato svoj intelektualizam promovišite u kulturi, obrazovanju, odgovornosti, čestitosti, ljudskosti – a ne u pokušajima da upravljate državom bez osećaja za realnost i narod.
I da jako bitno, struka je proterana sa univerziteta, ali ona prava, zadržala se samo u medicini. Niko ko radi u privredi ne Moze istovremeno da bude i profesor na Fakultetu, samo je profesorima dozvoljeno da imaju dopunski rad. A stručnjaci iz prakse??? Nema, ne Moze??? Zašto zato sto tako stvaramo filozofe i za ekonomiju, i za politiku. Decu nam bankarstvu uče profesori koji ne znaju da popune nalog za uplatu. Rukovodjenje nam decu uče kolege koje nisu imale priliku da izdaju ni jedan nalog ili da rukovode sa više od dva čoveka… Mogao bi do sutra… Da se vratimo na temu.
Foto: Pscr dr Slavko Ivković
Problem današnjeg društva nije u tome da ljudi nemaju slobodu govora, već u tome što se svaki stav koji ne odgovara određenim grupama odmah proglašava „pogrešnim“ i napada bez argumenata. Ako nisi deo njihovog mišljenja, bićeš obeležen. Svako ko postavi legitimno pitanje ili izrazi drugačiji stav biva etiketiran, proglašen neprijateljem, vređan. Nema dijaloga, nema rasprave – samo napad, diskreditacija i pokušaj da se neko ućutka.
Ali zar nije demokratija upravo u tome da se čuju različita mišljenja? Da postoji prostor za neslaganje, za razmenu argumenata? Ako svaki suprotan stav automatski postaje „zabranjen“, onda ne pričamo o slobodi, već o diktatu.
Mladost mora da se podrži, ali ne sme da bude zloupotrebljena. Ne sme se koristiti kao sredstvo za nečije političke ciljeve, jer na kraju, kada se buka stiša, ta ista mladost će se razočarati neće imati svoj politički pokret i neće kao takva izaći na izbore. Osećaće se izigrano i iskorišćeno. A onda će oni koji su ih koristili kao alat ostati bez iste podrške i suočiti se sa realnošću – da virtuelna buka ne menja svet.
Ne smemo kao društvo dozvoliti povratak u prošlost. Previše puta smo videli kako izgleda kada se dijalog guši, kada se neistomišljenici proglašavaju izdajnicima, kada nam drugi kroje sudbinu. Ako danas ne odbranimo pravo na slobodu govora i otvorenu raspravu, sutra ćemo se probuditi u društvu u kojem mišljenje više nije važno – jer će postojati samo jedno „dozvoljeno“ stanovište.
Moramo sačuvati dijalog, ali i pravo da svako iznese svoj stav bez straha od linča. Ne smemo dozvoliti da se mladost zloupotrebi i gurne u apatiju. Još manje smemo dozvoliti stranim uticajima da vode našu državu i oblikuju svest mladih po svojim interesima, a ne po interesima društva u kojem ti mladi treba da grade svoju budućnost.
Svestan sam da će me napadati. Znam da će se potegnuti priča o tome „ko sam i šta sam , ko mi je otac itd…“, jer je uvek lakše napasti čoveka nego osporiti njegove reči. Ali pre svega, ja sam slobodomisleći čovek. I upravo zato nisam podoban ni „žutoj opoziciji“, ni ostacima „žute vlasti“. Niti bilo kome ko misli da može kontrolisati šta sme, a šta ne sme da se kaže.
(dr Slavko Ivković)
