Komunista i proleter bi trebalo da bude skroman, većina njih i jeste samo da bi on UŽIVAO U LUKSUZU

Foto_: Arhiva/ FB stranica Istorija Srba

Josip Broz Tito je bio jedan neobičan komunista koji je izuzetno voleo luksuz. Materijalno razmetanje bilo je najstrože zabranjeno njegovim podanicima kao navikama dekandentne veilikosrpske buržoazije ili bogatih seljaka ”kulaka”.

O neobičnim razmerama njegovog luksuza za jednog komunistu i proletera koji bi po komunističkom idealu trebalo da bude vrlo skroman, zapadna štampa je izveštavala još jeseni 1944. godine kada se po zaposedanju Beograda, drug Josip Broz uselio, ni manje ni više, nego u dedinjski Kraljevski Dvor, a njegovi saradnici u dedinjske vile beogradske buržoazije. Takvo izveštavanje na zapadu nije promaklo ni njemu nadređenim Sovjetima što je postalo jedan u nizu faktora koji su doprineli kasnijem zahlađenju odnosa između drugova Josipa Džugašvilija i Josipa Broza poznatijih po svojim konspirativnim imenima Staljin i Tito.

Jedna ilustracija izobilja i luksuza bila su svakako putovanja Josipa Broza po svetu, posebno po nesvrstanim zemljama. O samom nesvrstavanju socijalističke Jugoslavije, pisaćemo nekom drugom prilikom, no sada ćemo da vam pružimo opis Titovog istorijskog ”Puta mira” po Africi koji je trajao više od dva meseca od 14. februara do 26. aprila 1961. godine.

Ovaj put je usledio sa namerom da se Tito zajedno sa Gamel Abdal Naserom utvrdi na čelu pokreta ”nesvrstanih” ili ”neangažovanih” zemalja. Planiran je put po tek dekolonizovanoj zapadnoj i severnoj Africi koju je trebalo pridobiti ne samo za pokret nesvrstanih, već i u krug zemalja marksizma i naučnog socijalizma. Tačnije naš tadašnji doživotni predsednik Republike posetio je Ganu, Togo, Liberiju, Gvineju, Mali, Maroko, Tunis i Ujedinjenu Arapsku Republiku (kako se tada zvala unija Sirije i Egipta) i to pred veliku konferenciju nesvrstanih u Beogradu u septembru iste godine.

Pripreme za put su trajale više od godinu dana, a u njih su bili uključeni celokupna diplomatija sa diplomatskom mrežom, sve bezbednosne strukture (posebno tajna policija sa praćenjem neprijatelja socijalizma i procenama njihovih mogućnosti da izvrše atentat u nekim od ovih zemalja, sa akcentom na četničke oficire u Francuskoj koji su bili mahom u službi francuske armije i ustaše okupljene oko Maksa Luburića u Frankovoj Španiji), zatim tu su bili sistem odbrane sa posebnim akcentom na jugoslovensku mornaricu, sva preduzeća i fabrike koje su trebale da proizvedu sve što je neophodno za put ili uvezu ono što se nije proizvodilo u Jugoslaviji, sistem vojnog i civilnog zdravstva, pa čak i umetnički kolektivi. Evo kako je to izgledalo.

Na put se krenulo Titovim ”Plavim vozom” iz Beograda ka Splitu gde su se svi ukrcali na brodove. Tito je zajedno sa suprugom Jovankom Broz i njihovim gostima boravio u njegovoj plovnoj rezidenciji, luksuznom brodu ”Galeb”, dok su ”Galeb” pratila tri razarača Jugoslovenske ratne mornarice ”Kotor”, ”Split” i ”Pula”, kao i tada najveći brod jugoslovenske trgovačke flote ”Lovćen” koji je služio za snabdevanje, prenos tereta, smeštaj ogromne pratnje, a po potrebi mogao je da se transformiše i u ploveću bolnicu jer je pošlo brojno medicinsko osoblje sa svim neophodnim medicinskom materijalom. Čak su obezbeđeni i posebni konopci u slučaju potrebe za hitnim prebacivanjem ljudi i materijala u eventualnu bolnicu broda ”Lovćen” na otvorenom moru. Ukupno je Tita pratilo 1.200 mornara i mornaričkih oficira, oko 200 civila, što njegovih gostiju što članova delegacije sa posebnim zadacima, i oko sto oficira i vojnika iz drugih rodova vojske, ukupno 1.500 ljudi. Uz to, delegaciju su sve vreme pratila još dva putnička ”Boing” aviona Jugoslovenskog aerotransporta i jedan teretni avion Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva.

Drugarica Jovanka je prethodno izvršila inspekciju ”Galeba” tokom priprema za put dostavljajući oficirima spisak sa detaljima koje je želela da preuredi za to putovanje.

Na ovom putu je potrošeno gotovo 5.000 tona goriva, što kao pogon za brodove, to za avione koji su ih pratili i automobile koje je sa sobom Tito ukrcao. Tada se procenjivalo da je za potrošeno gorivo, jedna toplana u Jugoslaviji mogla da greje preko 100.000 dvosobnih stanova tokom pune četiri grejne sezone.

U njegovoj luksuznoj rezidenciji na moru, kao i po njegovim rezidencijama na kopnu, bilo je obavezno večernje gledanje filmova. Tako su za Tita na putu za Afriku pravljene projekcije filmova, a on je sa sobom poneo 59 stranih i 20 domaćih filmova, od toga 29 američkih, 12 francuskih, 6 britanskih i italijanskih, po 1 švajcarski i švedski, i svega 4 sovjetska. Najviše je bilo kaubojskih filmova.

U posebnim ostavama, frižiderima, zamrzivačima i hladnjačama bile su velike količine kolenica, praške šunke, kavijara, presovanog svinjskog vrata, rolovane šunke, bifteka, goveđih prsa, slanih jezika, telećeg mesa uz 15 grla teladi, svinjskog karea, mesa od buta, velike količine živinskog mesa i živine – pilići, kokoške, ćurke, patke, guske, zatim prasetine i prasadi, suvi obonjci, krta slanina, hrenovke, Gavrilovićeve šunke i salame, mortadele, užička i dalmatinska pršuta, mlada jagnjetina, kao i razne vrste kobasica uz škembiće za gurmane. Hladnjače su bile pune i raznih sireva, riba i riba u konzervama svih vrsta, zatim svih vrsta povrća za salatu, tu su bile turšija i ajvar.

Na put je poneto oko 700 flaša prvoklasne rakije, 700 flaša konjaka, 300 litara vinjaka, vermuta, raznih likera i Titovog omiljenog viskija. Tu je bilo i preko 4.000 flaša vina: traminac, rizling, cviček iz dvorca ”Belje” u Baranji i 500 litara smederevke, makedonskog samotoka, žilavke, kratošje, kavadarke, crni burgundac, skadarka, kaberne, rizling, itd. uz nekoliko tona kisele vode. Tu su bili i orasi, bademi i čokoladne bombonjere. A za lečenje mamurluka bilo je dovoljno kiselog kupusa i rasola u pet velikih kaca. Pušači su mogli da se služe sa desetak vrsta domaćih cigareta, ali tu su bile i diplomatik, specijal i strane cigarete, uz posebnu količinu kubanskih cigara za predsednika, ukupno 29.009 kutija duvana. Za mašiniste koji su boravili u kotlarnicama u kojima je temperatura dostizala i po 60 stepeni, nabavljene su posebne količine svežeg limuna i vitamina C.

U pratnji druga Tita tokom puta u Afriku krenuli su i muzičari odnosno ceo muzički sastav garde uz dodatke. Tu su bili duvački, gudački, salonski, narodni i veliki džez orkestar, zatim slovenački kvintet i nekoliko manjih sastava za pratnju pevača i sviranje muzike za igru. Od Splita do luke Teme u Gani, svako veče su organizovane igranke. Orkestri su služili i za svečane dočeke, ispraćaje, izvođenje koncerata na javnim mestima u afričkim gradovima, ali i za dobro raspoloženje zvanične delegacije, njihovih gostiju i moreplovaca duž celog puta. Pripadnici muzičkog orkestra garde nosili su svoje formacijske SNB univorme, zatim belu i plavu mornaričku uniformu, tri smoking odela i po jedno civilno odelo sa mašnom. Sastav muzike, morao je da obuhvati kompletan repertoar tzv. ”blek pleh” muzike sa jednim dirigentom i jednim pomoćnikom dirigenta, ukupno 43 muzičara. Orkestri su se posebno pripremili za kompozicije afričkih naroda, a pošto su beogradske muzičke kolekcije oskudevale sa afričkom muzikom, hitno su pronađeni zapisi preko jugoslovenskih ambasada u svetu.

Delegaciju su pored samog Tita i Jovanke Broz, predvodili i drugovi Lazar Koliševski, Veljko Mićunović, Leo Mates i književnik Dobrica Ćosić koji su došli sa suprugama. Članovima delegacije i njihovim suprugama je do detalja saopšteno šta od odevnih predmeta ili obuće moraju da spreme za put. Oni koji su bili u državnoj službi, dobili su te predmete iz državnog budžeta od beogradskih krojača visoke mode koji su šili koristeći najkvalitetnije materijale. Takođe, ovom putu su prethodile obimne kupovine predmeta visoke mode u Parizu, Trstu i Londonu. Po njegovom svedočenju, Dobrica Ćosić, koji tada nije bio u državnoj službi, je sav svoj veliki honorar koji je dobio za roman ”Deobe” potrošio u Parizu za nabavku diplomatskih odela, a jedino mu je frak sašiven o državnom trošku.

Dakle, članovi delegacije su morali da poseduju: frak, žaket, smoking beli, smoking crni, desetak pari šivenih odela po meri, šezdeset pari košulja (sa rukavima na dugmiće i manžetnama), desetak pari cipela, odgovarajuće mašne (kravate, leptir), džepne maramice, itd. Za dame je spisak bio još detaljniji i potrebno je dosta prostora sve to nabrojati. Dobrica Ćosić je zabeležio kako su Jovanki Broz nekoliko puta dovožene tek sašivene večernje toalete jednim od aviona iz pratnje jugoslovenske flote u afričke prestonice, preko Ciriha gde su te toalete iz raznih delova Evrope prethodno dopremane. Ona je tim toaletama i izuzetno raskošnim nakitom prosto plenila na državnim prijemima i večerama.

Ovaj put je išao do tolikih detalja da su razarači bili pod punom ratnom spremom za slučaj napada na otvorenom moru, a nošeni su čak i instrumenti za merenje opasnosti od radioaktivnosti. Tu su bile 600 granata za topove od 127 milimetara, 1.200 zrna za oruđa od 120 milimetara, 1.502 granate od 60 i 14.600 granata od 40 milimetara, 128 dubinskih i 48 perkusionih bombi za jež, kao i 7.800 metaka od 20 milimetara.

U luku Split odakle se polazilo, doveženi su i automobili koje je Josip Broz koristio na putu i koji su ukrcani u ”Lovćen”, i to: Rols-Rojs kabriolet, zatvoreni Kadilak, blindirani Pakard, dve nove Zastave 2100 za prevoz pomoćnog osoblja i jedno specijalno vozilo samo za prevoz Maršalove odeće, njegovu tzv. malu garderobu. Komanda vazduhoplovstva je preuredila unutrašnjost dva putnička aviona JAT-a po ugledu na najreprezentativnije avione svetskih državnika i kompanija, a za Josipa Broza su pažljivo odabrane i stjuardese koje su dobile nove zimske i letnje uniforme. Tito je Rols-Rojs poklonio predsedniku Liberije Vilijamu Tabmanu, a zazvrat je dobio šimpanzu i nilskog konja.

Još jedna zanimljivost jeste i osposobljavanje lekara medicinskog osoblja iz delegacije za bolesti karakteristične za tropske i pustinjske krajeve, obavezna vakcinacija svih putnika protiv velikih boginja, žute groznice, tifusa, paratifusa i kolere. Tu je bila i velika količina sanitetskog materijala koji je pratio delegaciju na kopnu ”u lako prenosivim tašnama i koferima, bez veće upadljivosti”. Toliko se mislilo na sve, da je čak ukrcan i dovoljan broj putnika sa istom krvnom grupom kao i maršal u slučaju da mu je potrebna hitna intervencija u vidu transfuzije krvi. Niko bez dozvole lekara nije smeo da se ukrcava ili iskrcava sa brodova, u cilju zaštite predsednika od zaraznih bolesti.

Tito se iskrcao u luci Tema u Gani gde ga je dočekao predsednik Kvame Nkrumah. Automobilima je obilazio unutrašnjost Gane i zadržao se u gradu Kumasiju. Iz Akre je odleteo u Togo gde ga je dočekao tadašnji predsednik vlade i budući predsednik Silvanius Olimpio. Iz prestonice Lomea, otputovao je u Palime gde je položio kamen temeljac za prvu hidrocentralu u Togou. Tu se zadržao malo u prašumi vrativši se u Lome na nastavak razgovora. Iz Togoa odleteo je avionom u Liberiju gde ga je u Monroviji primio predsednik Vilijam Tabman. Iz Liberije je ponovo brodom otišao u Gvineju gde ga je u luci prestonice Konkri dočekao doživotni predsednik Ahmed Seku Ture. Sa svojim domaćinom, obišao je gotovo celu Gvineju. Iz Konkrija je odleteo avionom za Bamako i Mali gde ga je dočekao predsednik Modibo Keita, jedan od šampiona afričkog socijalizma. Iz Malija je odleteo u Kraljevinu Maroko i prestonicu Rabat gde ga je dočekao kralj Hasan II. Jugoslovenski brodovi su sve vreme plovili ka Maroku gde je trebao da se potom ponovo ukrca Josip Broz. U Maroku je takođe obilazio turističke znamenitosti, među kojima su bili Mehnes i Ifran. Iz Maroka je Tito otplovio u Tunis kod predsednika Habiba Burgibe. Tokom boravka i obilaska Tunisa takođe je primio na državnoj večeri predstavnike privremene vlade Alžira na čelu sa Ferhatom Abasom. Iz Tunisa, Tito je otplovio u Ujedinjenu Arapsku Republiku tj. Egipat, gde ga je najpre u Aleksandriji primio predsednik Gamel Abdal Naser. Boravak u Egiptu je takođe trajao duže, a imao je prilike i da obilazi razne znamenitosti. Iz Aleksandrije, Tito se ”Galebom” vraća u Pulu.

U Puli su ga dočekali na hiljade razdraganih građana, kao i drugovi Edvard Kardelj i Vladimir Bakarić. Tito je na ovom putu ostavio toliko snažan uticaj na afričke lidere da je postao njihov apsolutni uzor. Svojim luksuzom ih je veoma impresionirao, a doživotni predsednici poput Idi Amina u Ugandi ili Mobutu Sese Sekoa u Kongu tj. Zairu videli su Tita kao glavnu inspiraciju za svoje lične i političke ambicije.

Boravak Dobrice Ćosića na brodu ”Galeb” i njegov put sa Titom poslužio je kao inspiracija satirične poeme Danila Kiša ”Pesnik revolucije na predsedničkom brodu” kojom je izigravao ruglu predseničke hedonističke navike, a koja je objavljena tek nakon Brozove smrti. Ćosić se inače vratio sa ovog putovanja silno razočaran, ne mogavši da veruje da se komunisti tako ponašaju. Ono što je video bio je raskošni dvor i pravi imperijalni ceremonijal. Vratio se kao kostur jer mu se slošilo u jednoj od afričkih prestonica, a po povratku, morao je da ide i na infuziju. Zapisao je kako je taj put bio ”doista, jedan tužan i groteskan slom partizanskog morala, kojim se decenijama manipulisalo u pedagoške, političke i ideološke svrhe… Možda sam baš u salonima i na palubi ‘Galeba’, na Atlantskom okeanu, u noćima pod ogromnim mesecom, sagoreo svoju komunističku veru u jugoslovenski demokratski socijalizam”…

Ovaj put koštao je preko milion ondašnjih američkih dolara, što u današnjoj protivvrednosti iznosi oko deset miliona. Te 1961. Jugoslavija je zemlja skromnog rasta, sa prvom velikom strukturnom krizom koja je počela da se pojavljuje u privredi i koju je odlikovala velika nezaposlenost, rešena prvim ”izvozom” gastarbajtera u zapadnoevropske zemlje. U pitanju je bila zemlja koja je zauzimala poslednje pozicije u krugu srednjerazvijenih zemalja sveta, a tada je započinjao i trend njene ogromne stope zaduživanja koji je doveo do de facto bankrota 1982. godine.

Na kraju, ne treba da zaboravimo da je na svako svoje putovanje Tito nosio i dva velika kofera, jedan pun deviza u kešu, a drugi sa najvrednijim nakitom, mahom porodice Karađorđević, među kojima se nalazila i dijamantska dijadema kraljice Marije. Zlu ne trebalo, na taj način se maršal štitio od eventualnog državnog udara koji bi mogao da usledi tokom njegovih brojnih boravaka van zemlje i preživljavanje u inostranstvu u, za njega, pristojnim uslvima života.

Na slici vidite Josipa Broza sa suprugom Jovankom na palubi broda ”Galeb” tokom puta za Afriku. U pozadini je pisac Dobrica Ćosić.

Autor: Istorija Srba