U politički zatrovanoj atmosferi u kojoj Srbija danas živi, nije potrebno mnogo da se svaka izgovorena reč pretvori u podsticaj za linč. Najnoviji događaj u centru Beograda, gde je brutalno napadnut student Miloš Pavlović, uzburkao je javnost i pokazao koliko je opasna radikalizacija političkog govora.
Posebno se istakao poslanik Srpske napredne stranke, Uglješa Mrdić, koji je jedan od prvih javno osudio ovaj napad. Njegova reakcija bila je brza i nedvosmislena — poručio je da niko ne sme biti napadnut zato što misli drugačije, da nasilje mora biti sankcionisano i da institucije moraju delovati bez odlaganja.
Ono što zabrinjava jeste činjenica da se i sam Mrdić, nakon osude napada, našao na meti žestokih kritika, uvreda i pretnji. Iako fizički nije napadnut, politički je targetiran od strane ekstremnijih delova opozicije, ali i onih iz civilnog sektora koji sve češće opravdavaju nasilje nad neistomišljenicima pod plaštom „borbe za slobodu“.
Pa, kome smeta Uglješa Mrdić?
Možda onima kojima smeta što predstavnik vlasti ne koristi jezik podele i omalovažavanja, već poziva na pristojnost i zakon. Možda onima koji ne žele dijalog, već eskalaciju. A možda jednostavno onima kojima je potrebna meta kako bi opravdali sopstveni politički neuspeh.
U svakom slučaju, ova situacija još jednom otvara ozbiljna pitanja: da li smo kao društvo spremni da prihvatimo različitost mišljenja? Da li smo zreli za demokratiju u kojoj se protivnik ne udara — ni pesnicom, ni kampanjom mržnje?
Uglješa Mrdić u ovom slučaju nije bio žrtva fizičkog nasilja, ali jeste postao simbol jednog šireg problema: sve češće normalizacije napada na sve osobe samo zato što drugačije misle. A to je jednako opasno.
Zato, ovo nije tekst o jednom političaru. Ovo je apel da se zaustavi spirala nasilja — verbalnog, fizičkog, institucionalnog. Jer ako danas ćutimo dok se udara studenta ili se targetira poslanik, sutra ćemo ćutati i kada se desi nešto još gore.
A tada će biti kasno.
