Kolika je konačna zarada kad poljoprivrednik uračuna i svoj rad?

Pixabay

Iako savremene tehnologije omogućavaju brzo, jednostavno i lako vođenje evidencije i računanje uloženog materijala, dobijenog prihoda i izdvojenog vremena za rad, mnogi poljoprivrednici u Srbiji i dalje ne računaju koliko, zapravo, vredi njihov rad.

Razlog tome, između ostalog, je to što je većina grana poljoprivrede sezonska vrsta posla, ali proizvođači retko i na kraju sezone ili godine svedu računicu.

Dejan Mladenović iz Udruženja odgajivača ovaca Srbije navodi da još uvek nije upoznao stočare i poljoprivrednike iz drugih oblasti agrara koji znaju koliko tačno vredi sat njihovog rada.

– Nikad se ne može iskalkulisati koliko košta sat, to zavisi od trenutne cene sirovine na tržištu koja god proizvodnja da je u pitanju. Teško je to izračunati jer na to utiču i cena goriva, repromaterijala, tako da mislim da je to nemoguća misija – smatra Mladenović.

Ukazuje da se rad ne može računati ni na kraju meseca, posebno u zimskom periodu kada većina proizvodnji stoji u mestu, a da na godišnjem nivou može da se napravi određena kalkulacija.

– Oni koji imaju manju proizvodnju, na primer 30-ak ovaca ne mogu da se pohvale nikakvom zaradom, ko radi malo ozbiljnije i ima 100 i više ovaca, može da govori o nekom prihodu. Sa tim brojem može da se održava domaćinstvo i otprilike u 365 dana zaradi oko 13-14 hiljada EUR.

Svega 10% uplaćuje doprinose

A na pitanje da li farmeri uplaćuju bar doprinose, kaže da većina to ne radi jer je, uglavnom, već u radnom odnosu.

– Svako ko ima prijavljenu farmu uplaćuje, ali to je svega 10% u našem udruženju – navodi ovaj stočar.

Farmer iz okoline Zrenjanina Miloš Petrović koji uzgaja oko 150 priplodnih grla ovaca rase virtemberg potvrđuje da mnogi ovčari ne računaju svoj rad, a na pitanje zbog čega, nema konkretan odgovor, kao ni Mladenović.

– Ako neko kaže da računa svoj rad, taj ne govori istinu. Ne znam zbog čega je to tako, valjda zbog cele situacije u ovčarstvu. Subvencije kasne i tako dalje. Stočari rade u toku cele godine, svakog dana po osam sati minimum. Najveću zaradu imaju oni koji drže ovce na paši – navodi Petrović.

Hipotetička zarada

Petrović je objasnio kako bi, hipotetički, trebalo da izgleda računanje rada ukoliko bi farmer čuvao 100 umatičenih ovaca u štalskom načinu držanja.

– Stočar u tom slučaju od države dobije 700.000 dinara subvencija, treba da dobije i 10 hektara obradive zemlje na osnovu prava prečeg zakupa po ceni od 20.000 dinara po hektaru. Od 100 ovaca dobije oko 120 jagnjadi, 10 od toga ostavlja za remont stada, a 110 proda po ceni od 9.000 dinara otprilike i zaradi oko 990.000 dinara.“

Međutim, treba izdvojiti novac i za rashode: matičar ga košta 70.000, veterinar 20.000, smotra takođe 20.000, hrana na godišnjem nivou oko 1.440.000 dinara čemu treba dodati slamu (30.000), so za ovce (40.000), šišanje (20.000), kao i vakcine i čišćenje korlata za šta izdvaja takođe po 20.000 dinara.

– Prihodi su 2.085.000 dinara, rashodi 1.680.000, dakle stočaru ostaje za 12 meseci 405.000 dinara bez njegovog rada. Ja na mojih 150 ovaca zaradim oko 20.000 EUR godišnje, ali oni koji čuvaju ovce kod kuće jedva sastavljaju kraj s krajem – navodi zrenjaninski poljoprivrednik.

Ratari kažu da ne zarađuju od 2012. godine

A da situacija nije bolja ni kod ratara, navode u udruženju Pančevački ratari. Jovan Negovan ispred ovog udruženja kaže da ratari godinama unazad ne mogu da zarade ni za troškove proizvodnje, te da svoj rad ni ne mogu da računaju.

– Od 2012. godine mi ne zarađujemo. Tad je kukuruz bio 27 dinara po kilogramu, suncokret 55, a već sledeće godine pao je na 24. Ni sa pšenicom nemamo nikakvu zaradu. Ne možemo da postignemo ni cenu koštanja, a kamoli da ostvarimo neki prihod – navodi Negovan.

Ukazuje da proizvođači ratarskih kultura ne mogu da nadoknade ni direktne materijalne troškove, odnosno inpute u proizvodnji. Uz to, napominje, treba uzeti u obzir amortizaciju sredstava za rad, mehanizacije, objekata i da se kalkulacija za sam rad tu ne može naći.

– Gledali smo da pokrijemo te inpute, našu zaradu nismo pokušavali ni da tražimo, niti možemo o njoj da razmišljamo. Naš kapital se ‘topi’ kao onaj sneg od pre nekoliko dana. Zato ljudi ne mogu ni da uplaćuju doprinose, penziono i zdravstveno osiguranje jer nemaju odakle, to ne postoji u strukturi cene osnovnih ratarskih proizvoda“, navodi Negovan.

Inače, zakonska minimalna zarada po satu je 183,9 dinara, što znači da se na mesečnom nivou kreće od 29.500 do 32.300 dinara. Prema istraživanju Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji postoji oko 560.000 gazdinstava, a kako su preneli srpski mediji tek oko 110.700 uplaćuje doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Najveći broj poljoprivrednika plaća najnižu osnovicu, a ona je u 2019. godini iznosila oko 23.900 dinara. Najniža penzija koju su proizvođači primili u oktobru prošle godine iznosila nešto manje od 12.000 dinara.

 

Agroklub / eKapija.com