In memoriam Nemanja Veljović Subrosa o Zoranu D. Neneziću (1952-2021)

Zoranu D. Nenezić

Zbogom, deda…

Velika žalost je zadesila sve nas. Otišao je na Večni Istok
Zoran D. Nenezić, kolega, prijatelj, Brat i nadasve veliki čovek.
Otišao je čovek koji je spoznao samoga sebe, koji je spoznao Boga
i svet oko sebe. Mi jesmo sada u žalosti, ali, ne treba zaboraviti –
kako je i sam to znao da kaže – uvek budite na Svetlu, jer dan uvek
počinje na Istoku. I dok sada ovo pišem verujem da sedi sa Vojom
Matićem, Pekićem, Gamsom, i ostalima koju su na Večnom Istoku
– i čekaju podne – jer Plan Gradnje uvek postoji. Ne samo da je
znao već je i spoznao da cilj života nije živi da bi umro, već umri
da bi živeo. I to je znao jako dobro, uvek je znao kuda ide, nije bio
ometen bukom sveta oko sebe, uvek je imao jasan cilj pred sobom,
nije činio ništa čega se nije rado sećao. Uvek je bio u potrazi za
vrlinom, neumorno je radio kako na sebi tako i na opštu dobrobit i
radost čovečanstva, a posebno svoje zemlje. Voleo je i pazio svoju
ženu i decu, voleo je i štitio mladost i nevinost, s velikom radošću
u srcu prisećao se svojih druženja sa Vojinom Matićem, koga je
zvao Deda, dok je on njega zvao Mali – ovo je moj Mali, govorio
je Voja. Ovo ne govorim slučajno sada, jer znam koliko je to bilo
tada značajno Zoranu, isto koliko i meni, u ovim godinama, kada
sam upoznao Zorana, kada sam prvi put čuo za ovu priču i kada
sam prvi put čuo od Zorana – ovo je moj Mali. Nekako se krug
okolnosti iz devedesetih godina dvadesetog veka, kada je Zoran
izabran za prvog Velikog Majstora Velike Lože „Jugoslavija“ i
prvog Grand Komandera, nakon reaktiviranja Velike Lože,
završava kada je Zoran postao Deda, a ja Mali.
Dragi naš Zoran imao je enciklopedijsko znanje i onu
vrlinu duha koja je uvek sijala raskošnom svetlošću. Radio je i
Gradio tiho, nenametljivo, isto tako, istrajno i dosledno. Najlepše
priče koje sam čuo, a koje se nigde ne mogu pročitati, čuo sam baš
od njega, od Brata. Jednostavno je nemoguće zaboraviti priču o
moštima Nikolaja Velimirovića koje su iz Libertivila prenete u
Lelić, zaslugama Aleksandra Vece Radičevića, čoveka koji je

verovatno i danas živ u mislima zahvaljujući Zoranu D. Neneziću.
Takav je bio Zoran, radio je na očuvanju svega onoga što je bitno
za identitetski kod jednog naroda, za kulturološki obrazac svoje
zemlje. Takav je bio – i mnogo više od toga. Uvek je bio ispred, ne
zato što je žurio već da bi bio tamo gde već jeste. Njegovo Sunce,
simbol koji je uvek nosio, nije bilo ukrašeno dodatnim podlogama,
zlatom – ono je uvek sijalo čisto, jasno, precizno. Priča o Ataturku
je poslednje o čemu smo razgovarali, priča koju je samo on znao,
doživeo i proživeo.
Otišao je na Večni Istok zbog bolesti, reklo bi se da je
otišao da se odmori, ali ne. Nije otišao da se odmori. Otišao je da
radi, jer on je takav. I uvek će biti takav. I uskoro je podne, i
uskoro počinje Rad, on se sada sprema i čeka dalji Plan Gradnje. I
ova Svetlost – sada – dolazi od Zorana.

Rekoh!

 

Autor: Nemanja Veljović Subrosa