Hoćemo li ponovo izabrati pogrešnu stranu istorije?

Hoćemo li ponovo izabrati pogrešnu stranu istorije? Prelomni trenutak za našu zemlju dok se Evropa nalazi u magli izmena društvenog poretka

Koliko god da je bolno ovo pročitati – i od strane studenata i od strane onih na vlasti – zemlju i državu ne smemo da izgubimo. Sada je trenutak da odlučimo da li ćemo konačno biti deo pobedničke strane istorije.

Svaki bunt je legitiman ako ne ugrožava državu. Ali šta je njegova posledica? Da li vodi ka promeni nabolje ili ka haosu iz kojeg se teško vraćamo? Kao profesor na fakultetu, ali pre svega patriota, vidim malo dalje. Ali vidim i jaz koji se stvara u društvu, koji neko kanališe u mržnju. Svakodnevno radim sa studentima koji mi govore da se po prvi put osećaju delom zajednice, grupom koja nešto doprinosi. Ciljevi ih ne interesuju, samo zajedništvo. Telefoni su ih godinama odvajali jedne od drugih, a sada ih po prvi put nešto spaja. Elem, kako pomiriti ove dve strane.

Ipak, ta energija mladosti pokušava da bude zloupotrebljena upravo od onih koji predstavljaju stranu koja gubi u novom poretku. Zato deca ne smeju da budu pijuni u rukama političkih aktivista koji šetaju među njima, čekajući trenutak da čista energija mladosti njima donese priliku da ponovo zajašu pozicije koje su izgubili.

A ono što su znali – već su nam jednom pokazali. Kada smo u svojoj državi izgubili sve što je naše, od ponosa do privrede. Ali to ne abolira neke mangupe iz sadašnjosti!

Pad Berlinskog zida bio je simbol kraja jedne epohe i početka nove – sveta koji je poverovao u iluziju večite dominacije liberalnog poretka. Srbija, uhvaćena u vihor tog vremena, ostala je na pogrešnoj strani, ne zato što je sama birala, već zato što joj nije bilo dozvoljeno da bira. Kazna za neposlušnost bila je teška, a posledice osećamo i danas.

Danas, svet se ponovo menja. Izborom Donalda Trampa, Amerika se okreće sebi, prestaje da finansira iluzije Evrope i usmerava snagu ka sopstvenim interesima. Evropski poredak, kakav poznajemo, puca po šavovima – ekonomski, politički i demografski. Rat u Ukrajini, migrantske krize, inflacija – sve su to znaci dekadencije jedne epohe koja odlazi.

Po prvi put, Srbija ima izgrađenu poziciju uz Novu Administraciju u SAD, prejake odnose sa Kinom, stabilne odnose sa Rusijom, a da pri tome nije ugrozila odnose sa Ukrajinom. Evropa, koja sama sebe izoluje, pokušava da uruši svaki poredak na svojoj teritoriji koji nije u harmoniji s njom u borbi protiv Trampa. Tako pritisak ide na Mađarsku, Slovačku i nas.

Ali Srbija se menja. Sva ova energija pokrenula je promene koje niko neće moći da zaustavi. Međutim, promena mora doći iznutra – sami moramo prepoznati greške i evoluirati. Ako sada srušimo sve što smo radili, u narednih deset godina nećemo moći stati na noge, a svet će nas pregaziti i ostaviće nas u zapećku ovih svetskih promena.

Sve ovo što je napisano, neko će se složiti s tim, a neko neće. Neko će pak da izvrne ruglu, podsmehu ili mržnji. Anonimni komentatori, fejsbuk ratnici, „keyboard warriors“ će se raspisati. Oni koji podrže ovaj stav, biće možda nazvani botovima, ali uvek od istih tih botova bez imena. A sve je tako jednostavno. Cilj je da vas podstaknem da razmislite; šta i kako dalje i šta posle, kad sve ovo prođe…

Jer sve što je danas, već sutra je juče.

(dr Slavko Ivković)