Možda će vas zaboleti sledeće reči. Verovatno ćete mi naći stotinu mana. Neki će reći svaka čast, a neki će me prozvati za plaćenika, izdajnika ili čak i kriminalca. U svetu u kojem dominiraju podele, ekstremizam je postao alat kojim se oblikuju identiteti, grade neprijatelji i opravdava netrpeljivost. Nekada su ideološke razlike podrazumevale raspravu i argumentovanu debatu, dok danas sve češće služe kao opravdanje za isključivost i agresiju.
John Cleese je još 1987. godine u svom satiričnom govoru ukazao na psihološku privlačnost ekstremizma – on ljudima daje neprijatelje, omogućava im da svo zlo projektuju na „druge“ i u sebi vide isključivo dobro. Na taj način, svako ko misli drugačije postaje problem, pretnja ili čak neprijatelj, dok se sopstveno ponašanje, ma koliko bilo grubo i nasilno, doživljava kao moralno ispravno.
https://youtu.be/wXCkxlqFd90?si=DF3XvTsp7bKKAW9v
Danas se ekstremizam više ne zadržava samo na rubovima društva – on je postao deo svakodnevnog diskursa, bilo da dolazi s leve ili desne strane političkog spektra. Svaka grupa ima svoju listu „neprijatelja“, a umerenost i pokušaji dijaloga tretiraju se kao izdaja. U takvom okruženju, društvo gubi sposobnost slušanja, kritičkog razmišljanja i traženja kompromisa.
Ono što vidimo u svetu prisutno je i kod nas. Pogledajte samo trenutna dešavanja u Srbiji – studenti protestuju, ali bez jasnih i definisanih zahteva ali i bez spremnosti na razgovor. Vlast tvrdi da su zahtevi ispunjeni a opozicija da nisu . I tako u krug.
Umesto dijaloga, imamo samo ultimatume, umesto objašnjenja i pojašnjena, imamo optužbe. Ko zapravo stoji iza ovih stavova i ko ih oblikuje, ostaje nejasno.
Studenti koji tvrde da se bore za promene odbijaju svaki vid pregovora, ne žele ni vlast ni opoziciju ali ne želeći da učestvuju u bilo kakvom procesu koji bi mogao dovesti do kompromisa. Svaki pokušaj razgovora nailazi na zid ćutanja ili još žešće odbacivanje. Niko neće da preuzme na sebe da pregovara. Svako ko predlaže ili misli drugačije biva odma žigosan. Verovatno će i ovaj tekst biti zigosan. Tako se stvara situacija u kojoj više niko ne sluša – svi samo viču.
Ono što zabrinjava nije samo prisustvo ekstremnih stavova, već način na koji oni oblikuju percepciju stvarnosti. U ekstremističkom svetu, ne postoje nijanse – sve je crno ili belo. Protivnik nije samo neko s kim se ne slažemo, već neko koga treba pobediti, eliminisati, diskreditovati.
Ekstremizam hrani osećaj pripadnosti. Biti deo grupe koja „zna istinu“ ima “ekskluzivno pravo na bol” daje osećaj moći i moralne superiornosti. Ljudi se sve češće okreću jednostavnim rešenjima i krivcima, umesto da se suoče s kompleksnim izazovima i nužnošću kompromisa.
Gde smo danas?
Društvene mreže dodatno pojačavaju ovaj fenomen. Algoritmi nam serviraju sadržaj koji potvrđuje naša uverenja, dok nas suprotna mišljenja sve više iritiraju, umesto da nas podstaknu na razmišljanje. Javna rasprava sve češće liči na rat, a ne na razmenu argumenata.
U takvom okruženju, tolerancija se doživljava kao slabost, dok se dijalog vidi kao izdaja. Sve je teže pronaći prostor za razumevanje i uvažavanje drugačijih stavova. Ljudi se sve češće pitaju – da li postoji treći put između krajnosti?
Postoji li rešenje?
Prvi korak ka izlasku iz ovog začaranog kruga jeste priznanje da svet nije jednostavan, da različiti stavovi nisu nužno pogrešni i da istina retko pripada samo jednoj strani. Potrebno je ponovo učiti veštinu slušanja, razmene mišljenja i kritičkog razmišljanja.
Društvo koje se temelji na ekstremima ne može opstati bez sukoba. Ako želimo stabilnost, moramo pronaći način da čujemo jedni druge, čak i onda kada se ne slažemo. Samo tako možemo graditi zdravije i održivije društvo – društvo u kojem argument zamenjuje uvredu, a dijalog pretiče konflikt.
Vreme je da prestanemo da vičemo i počnemo da slušamo.
Jer dok se mi ne slušamo, i vičemo, neke grupe trljaju ruke i čekaju naš slab momenat i eto nama deklaracije o autonomiji ili možda još nešto gore.
Dr Slavko Ivković
